Panični poremećaj (F41.0)

Uvod

Panični poremećaj karakterišu učestali napadi panike, udruženi sa stalnom brigom o narednom napadu panike i/ili promenama u ponašanju, uz izbegavanje aktivnosti koje mogu da izazovu napad. Zato osobe sa paničnim poremećajem imaju simptome ankioznosti nezavisno od samog napada.

Napadi panike se javljaju spontano i rastu bez ikakvog okidača ili uzroka koji dolazi iz okruženja. Interesantna je veza između paničnog poremećaja i agorafobije. DSM-IV opisuje panični poremećaj sa agorafobijom i bez agorafobije, ova razlika, međutim, nije uključena u DSM-V, jer se pokazalo da nije značajna. Panični poremećaj je često povezan sa velikim brojem mentalnih stanja, posebno sa anksioznim i depresivnim poremećajima.

Panicni poremecaj

Dijagnostički kriterijum za panični poremećaj

DSM-V definiše napad panike kao nagli skok intenzivnog straha ili intenzivne nelagodnosti, koji se javlja niodkud, bez ikakvog očiglednog razloga. Intenzivna panika ne traje više od nekoliko minuta, a u retkim slučajevima može da se vraća u obliku talasa, u intervalu do dva sata.

Napomena: Osoba koja ima problema sa paničnim napadima nije psihički bolesna, nije duševni bolesnik niti bilo šta slično. Ona samo ima određeni problem, sa kojim trenutno ne može ili ne ume da se nosi.

Tokom napada panike mogu da se jave sledeći simptomi, a najmanje četiri od navedenih prisutno je kod prvog napada:

  1. osećaj nedostatka vazduha ili osećaj kao da Vas neko guši,
  2. srčane palpitacije (srce lupa “kao da Vas neko juri” ili srce lupa “kao da će da iskoči iz grudi”), snažno lupanje ili ubrzan rad srca,
  3. vrtoglavica, nestabilnost ili nesvestica,
  4. tremor ili drhtavica,
  5. prekomerno znojenje,
  6. osećaj mučnine ili nelagodnost u stomaku,
  7. depersonalizacija (osećaj nestvarnosti ili kao da niste potpuno svoji) ili derealizacija (osećaj da se
    ne nalazite u realnosti),
  8. utrnulost ili peckanje u rukama ili nogama,
  9. topli ili hladni talasi po telu,
  10. nelagodnost ili bol u grudima,
  11. strah od ludila ili gubitka kontrole,
  12. strah od umiranja.

Ukoliko pri napadu panike postoje 2 ili 3 od navedenih simptoma, on se označava kao napad panike sa ograničenim brojem simptoma.

Panični poremećaj se dijagnostikuje ukoliko je prisutan barem jedan od sledećih kriterijuma:

  1. Osoba je iskusila dva ili više neočekivanih napada panike;
  2. Jedan od napada panike bio je praćen kontinuiranim strahom (tokom perioda od mesec dana ili više):
    a. od narednog napada panike, ili
    b. da napad panike može da dovede do dodatnih komplikacija kao što su gubitak kontrole, ludilo, infarkt ili šlog;
  3. Postoji značajna negativna promena u ponašanju koja se dovodi u vezu sa napadima panike i ponašanje koje je usmereno ka tome da se izbegnu naredni napadi panike, kao što je izbegavanje fizičkih vežbi ili nepoznatih situacija, na primer.

Panični napadi nisu proizvod fizioloških efekata supstanci kao što su lekovi ili droge, niti posledica lošeg fizičkog zdravlja, kao što je uvećanje štitne žlezde ili neki drugi problem sa telesnim zdravljem.
Panični napadi nisu sastavni deo drugih mentalnih poremećaja kao što su socijalna fobija, opesivno-kompulzivni poremećaj, posttraumatski stresni poremećaj, separaciona anksioznost.

Panični poremećaj sam po sebi ne uključuje nijednu fobiju.

Panika se ne javlja zato što prilazite ili stvarno ulazite u fobičnu situaciju. Umesto toga, panika se javlja neočekivano, bez vidljivih razloga.

Osobe koje imaju panični poremećaj često razviju anticipatornu anksioznost (strah od novih napada panike). Strah od ponovnih napada panike jedno je od osnovnih obeležja paničnog poremećaja.

Panični napad delimo na čist panični napad i panični napad praćen agorafobijom.
Panični poremećaj se obično razvija u kasnoj adolescenciji ili dvadesetim godinama života. U najvećem broju slučajeva kao komplikacija paničnog poremećaja javlja se agorafobija.

Od 15% do 30% ljudi koji imaju panični poremećaj imaju i socijalnu fobiju. Od 10% do 20% njih imaju specifičnu fobiju, 25% osoba ima generalizovani anksiozni poremećaj, a od 8% do 10% opsesivno-kompulzivni poremećaj.

Panični poremećaj može da izazove razne međuljudske i profesionalne probleme. Osobe sa paničnim poremećajem mogu da izbegavaju izlazak u javnost delimično ili u potpunosti, jer ne žele da dožive napad pred drugima. To može da dovede do odustajanja od prijatelja, porodice, odsustva sa posla i iz škole. Srećom, panični poremećaj može da se tretira uspešno.

Simptomi panicnog poremecaja

Simptomi paničnog poremećaja

Prema DSM-V, najistaknutiji dijagnostički kriterijum za panični poremećaj je da se napadi javljaju i ponavljaju neočekivano. Zbog toga što su napadi panike neočekivani, njih je nemoguće predvideti, a pacijent obično smatra da su se napadi „pojavili iz vedra neba.“ Ovaj talas straha može da se javi u vreme postojeće anksioznosti, ali takođe može početi tokom mirnih perioda, na primer dok se osoba odmara, opušta, spava, ili dok učestvuje u nekim ugodnim i prijatnim aktivnostima. Zajedničke karakteristike napada panike uključuju ubrzani rad srca ili lupanje srca, bol u grudima, znojenje, drhtanje, otežano disanje, osećaj gušenja, mučninu, vrtoglavicu, ukočenost, groznicu ili nalete toplote, osećaj odvojenosti od samoga sebe, strah od gubitka kontrole i strah od umiranja.

Pored ovih napada, pacijent doživljava upornu zabrinutost ili strah od napada panike i često menja ponašanje i navike kako bi se izbegli napade panike. Ovi simptomi se ne odnose na upotrebu psihoaktivnih supstanci, ili nekog drugog medicinskog ili psihijatriskog stanja (Američka psihijatrijska asocijacija, 2013).

Socijalna pitanja

Ljudi koji dožive neočekivane napade panike često ostaju u strahu da će doživeti iznenadni napad panike na poslu, sa prijateljima ili u javnosti. Oni su zabrinuti da mogu biti osuđeni za svoje ponašanje ili izgubiti kontrolu, što dovodi do percepcije sramote. Ovi strahovi često navode ljude da promene svoje navike kako bi se izbegao napad panike u javnosti. Na primer, žena sa periodičnim napadima panike može da prestane da koristi javni prevoz, odlazi u trgovinu, teretanu i na roditeljske sastanke. Ona može da odbije poziv poslovnog partnera ili klijenta i da na druge načine izmeni i osiromaši svoj život. Pojedinci koji pate od čestih napada panike mogu izostajati sa posla ili iz škole. To može dovesti do socijalne izolacije, izazvati osećanje tuge i probleme unutar porodice. Prijatelji i članovi porodice su pogođeni ovim promenama u društvenom ponašanju (Američka psihijatrijska asocijacija, 2013).
Pored svega navedenog, fizički simptomi napada panike razlog su što je pacijent zabrinut i zbog bolesti ili akutnih medicinskih stanja (Američka psihijatrijska asocijacija, 2013). Bol u grudima, lupanje srca i slabost mogu blisko oponašati simptome ozbiljnih oboljenja srca. Mnogim ljudima se panični poremećaj dijagnostikuje prvi put tek kad zatraže hitnu medicinsku negu, jer u trenutku kada dožive jak prvi napad panike veoma često pomislie da je to srčani udar.

Pacijenti koji boluju od astme su takođe u povećanom riziku od paničnog poremećaja.

Ponekad se pacijenti koji pate od ponovljenih napada panike okreću narkoticima ili alkoholu, kao vidu samopomoći kojim umiruju simtome.

Nekoliko lekova su veoma korisni u upravljanju paničnim poremećajem. Oni, međutim, često izazivaju jaku zavisnost. (Američka psihijatrijska asocijacija, 2013).

Faktori rizika

U Sjedinjenim Američkim Državama i Evropi, prevalencija paničnog poremećaja je između 2% i 3% za odrasle i adolescente.

Prema DSM-V, postoji nekoliko faktora rizika koji su identifikovani. Temperament je jedan od veoma dobro dokazanih faktora rizika paničnog poremećaja. Pojedinci koji iskuse anksioznost ili su strašljive osobe imaju povećanu verovatnoću da razviju panični poremećaj.

Životna sredina je takođe jedan od uobičajenih i glavnih faktora rizika za razvoj paničnog poremećaja. Osobe koje su u detinjstvu imale iskustva fizičkog ili seksualnog zlostavljanja su u povećanom riziku za razvoj paničnog poremećaja (Američka psihijatrijska asocijacija, 2013). Nedavne studije ispituju blizance i procenjuju da je heritabilnost paničnog poremećaja 30-40% (Spatola et al., 2011).

Iako je identifikovano postojanje posebnog gena vezanog za panični poremećaj, DSM-V objašnjava da je više gena odgovorno za posebnu osetljivost pojedinaca na paniku.

Osobe čiji su roditelji doživeli depresiju, anksioznosti ili bipolarni poremećaj su u povećanom riziku od razvoja paničnog poremećaja (Američka psihijatrijska asocijacija, 2013).

Lečenje paničnog poremećaja hipnozom

Lekovi za ublažavanje anksioznosti i smanjivanje napada panike su uglavnom efikasni na kratke staze. Dugoročno gledano, medikamenti su neefikasni bez psihoterapije. Hipnoterapija je individualna terapija, koja se obavlja u kancelariji u direktnom kontaktu sa hipnotizerom, ili preko skajpa. Tokom individualne terapije klijent radi na razvoju sposobnosti za rešavanje problema u međuljudskim odnosima koji mogu dovesti do anksioznosti, razvija veštine za suočavanje i kontrolu napada panike. Klijenti koji se odluče za hipnoterapiju imaju mogućnost da pozovu terapeuta u svakom trenutku. Ovo je korisno za savladavanje kriznih situacija kao što su iznenadni i neočekivani napadi panike.

Hipnoterapija eliminiše panični poremećaj tako što se dominantno bavi sledećim temama:

  • Otkriva unutrašnju strategiju koja je odgovorna za panični poremećaj;
  • Uči klijenta kako da se izbori sa paničnim poremećajem onda kada se pojavi;
  • Eliminiše otpor kod klijenta, pošto nesvesno pruža otpor prema promeni, sabotira i usporava proces izlečenja;
  • Eliminiše strah od ludila, gubitka kontrole i smrti;
  • Razvija funkcionalno ponašanje.

Hipnoterapija pomaže klijentima da razviju veštine za suočavanje sa paničnim napadima. Pomaže im da prošire svoju svesnost i da žive u „ovde i sada“, fokusirani na sadašnja iskustva. Hipnoterapija razvija veštine samoregulacije emocija, što pomaže pacijentu da identifikuje emocije i osećanja koja stvaraju ranjivost i anksioznost. Veštine za oslobađanje od stresa pomažu pacijentima da se adekvatno i uspešno ponašaju u emotivno nabijenim situacijama i emocionalnim stanjima.

Panika koja se ponavlja mnogo puta dovodi pacijente do toga da se plaše socijalnih situacija, pa se zato radi na razvoju interpersonalnh veština, koje im pomažu da se odnose prema drugima na zdrav način.

Lečenje paničnog poremećaja kod dece je slično lečenju paničnog poremećaja kod odraslih. Ovde je, međutim, dodavanje porodične podrške važna komponenta. Hipnoterapeut, roditelji i ostali članovi porodice mogu da pomognu detetu tako što će ga edukovati o panici i planu lečenja. Kada su roditelji kooperativni i sprovode plan, ishod lečenja je još uspešniji. Ovo je važno pošto deca često ne žele da preuzmu inicijativu u lečenju, pružaju odpor i manje sarađuju nego odrasli pacijenti koji aktivno tragaju za svojim izlečenjem. Stvaranje pozitivnog terapijskog saveza između roditelja, deteta i terapeuta je najbolji način da se dete motiviše da učestvuje u procesu hipnoterapije.

Kontaktirajte psihologa Aleksandra Jankovića

  • Komentari
  • Trackbacks
  • O članku
Ostavite komentar

*

objavljeno oktobar 27, 2015
O autoru admin

Aleksandar Jankovic
http://psihobata.com

Svi tekstovi ovog autora

2016 © psihoBata - Hipnoza, Depresija, Anksioznost