Poremećaj Depersonalizacije/ Derealizacije

Poremećaj Depersonalizacije/ Derealizacije

Uvod

Poremećaj depersonalizacije i derealizacije je vrsta disocijativnog poremećaja gde se kod osobe javlja osećaj nestvarnosti, odvojenosti i otuđenosti od sebe, vlastitih misli, osećanja, tela i okoline. Simptomi se mogu pojaviti iznenada ili postupno više meseci, čak godina, u nekim slučajevima. Postoji evidencija o tome da se ovde radi o pojavama koje imaju različite neurološke mehanizme , nekoliko „mesta nastanka“ u mozgu. Prema DSM-V (Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje) poremećaj depersonalizacije i derealizacije je česta pojava danas, polovina odraslih osoba doživi najmanje jednu epizodu ovog poremećaja u toku radnog veka, iako manje od 2% populacije ima jače simptome (Američka psihijatrijska asocijacija,2013).
Simptomi depersonalizacije i derealizacije su česti kao posledica nekog traumatičnog iskustva. Osobe koje su bile izložene traumama i zlostavljanju imaju povećan rizik od oboljevanja od ovih poremećaja. Tretiranje poremećaja depersonalizacije/derealizacije uključuje pronalaženje uzroka, tretiranje stresora kao i rad na razvijanju raznih mehanizama koje bi osoba koristila u „borbi“ protiv ovog poremećaja.

Poremecaj Depersonalizacije/Derealizacije

Simptomi Poremećaja depersonalizacije/ derealizacije

Primarni simptom poremećaja depersonalizacije / derealizacije je konstantano ili ponavljajuće iskustvo bilo depersonalizacije ili derealizacije. Poremećaj deralizacije opisan je kao maglovito stanje ili osećanje kao da je osoba u snu,da je napustila telo i sve gleda iz „trećeg lica“, potpuno odvojena od okruženja.Ova stanja se mogu manifestovati na razne načine. Neke osobe imaju izmenjen osećaj za vreme dok se kod nekih osoba javlja utisak kao da oni nisu ljudi, kao da su sa druge planete. Mnoge osobe se žale da osećaju vrtoglavicu, zujanje ili da im je u glavi maglovito. Imaju utisak da će poludeti što dodatno produbljuje frustraciju.Da bi se dijagnoza pravilno postavila simptomi moraju uzrokovati patnju ili oštećenje, simptomi se ne uzimaju u obzir ako je uzrok konzumiranje narkotika, lekova ili drugih poremećaja. (Američka psihijatrijska asocijacija, 2013).

Manifestovanje poremećaja

Način na koji se poremećaj depersonalizacije i derealizacije manifestuje medju pacijentima u velikoj meri se razlikuje. Kod nekih se epizode pojavljuju iznenada bez upozorenja, kod nekih je taj osećaj konstantan i ne jenjava, neki su uspešno prepoznali okidače koji uzrokuju epizode ovog poremećaja, a neki su u stanju da sami izazovu takva stanja. (Guralnik i Simon, 2010).

Učestalost

DSM-V (Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje) procenjuje da polovina svih odraslih osoba ima iskustvo sa bar jednom epizodom poremećaja depersonalizacija/derealizacije, 2% odraslih osoba ima stalne epizode ili epizode koje se ponavljaju. Prosečna starost ljudi kod kojih se epizoda aktivira po prvi put je 16, iako se simptomi mogu javiti i u detinjstvu. Manje od 5% odraslih iskusi aktiviranje epizoda poremećaja posle 25 godine života. (Američka psihijatrijska asocijacija,2013).

Posledice na socijalni život čoveka

DMS-V objašnjava da simptomi poremećaja depersonalizacije/derealizacije utiču na ljude tako da oni imaju poteškoća, što utiče na rad, na produktivnost na poslu, u školi, kao i na odnose sa drugim ljudima.Osećaj otuđenosti od samog sebe ili okruženja može dovesti do problema sa koncentracijom, učenjem i postizanjem rezultata. Emotivna otuđenost može dovesti u pitanje odnose sa partnerom, porodicom i drugim ljudima.(Američka psihijatrijska asocijacija,2013)

Poremećaji koje prati Poremećaj depersonalizacije/derealizacije

Poremećaj depersonalizacija/derealizacije se često pojavljuje uz anksioznost, depresiju ili oba.(Američka psihijatrijska asocijacija,2013). Osobe kojima je dijagnostikovan posttraumatski stres i panika su takođe podložne epizodama poremećaja depersonalizacije/derealizacije( Weiner i Mckay, 2013). Granični poremećaj, anksiozna reakcija i opsesivno kompulsivni poremećaj su najčešći poremećaji uz koje se poremećaj depersonalizacije i derealizacije manifestuje(Američka psihijatrijska asocijacija)

Poremećaj depersonalizacije/derealizacije i trauma

Traume i zlostavljanje nisu dijagnostičke karakteristike poremećaja depersonalizacija i derealizacije, ali se prepoznaju kao neki od uzročnika.Tokom traumatičnih događaja, kao što su, zloupotreba, zlostavljanje, fizički napad ili nesreća, uobičajeno je da osoba doživi simptome poremećaja depersonalizacije i derealizacije kao jedan od odbrambenih mehanizama, veruje se da se tako osoba na neki način štiti od bola uzrokovanog traumom. Kod osoba koje su bile izložene nasilju i zlostavljanju u detinjstvu poremećaj depersonalizacije i derealizacije se češće dijagnostifikuje u odnosu na ostatak populacije odraslih ljudi (Guralnik i Simon,2010). Iako je fizičko i seksualno zlostavljanje traumatično i može povremeno dovesti do simptoma, emotivno zlostavljanje je najčešći faktor koji dovodi do poremećaja depersonalizacije i derealizacije. Iskustva u detinjstvu poput odbijanja,terora, eksploatacije, izolacije i negiranje emocionalnog reagovanja najčešći su uzrok poremećaja kod odraslih osoba(Hunt, 2010). DMS-V (Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje) objašnjava da, iako je trauma faktor u razvoju poremećaja depersonalizacije i derealizacije, faktor ličnosti kao što su emotivna nezrelost i izbegavanje štete takođe doprinose u razvoju poremećaja.

Moždane aktivnosti usled Poremećaja depersonalizacije i derealizacije

Aktivnost nekoliko regija u mozgu implicira na poremećaj depersonalizacije i derealizacije. Senzorni korteks je odgovoran za sakupljanje i slanje infomacija do dela u mozgu koji obradjuje senzorne nadražaje i doživljaje. U senzornom korteksu se vidi prevelika aktivnost za vreme delovanja epizode poremećaja depersonalizacije/derealizacije. Amigdala, koja reguliše emotivno reagovanje u mozgu, je nedovoljno aktivna kod osoba sa poremećajem depersonalizacije/derealizacije, što uzrokuje osećaj apatije, neku vrstu emotivne anesteziranosti. Insula (beta ćelije zadužene za izlučivanje insulina,nalaze se u pankreasu), koja reguliše senzacije u telu, takođe je nedovoljno aktivna tokom delovanja epizoda poremećaja depersonalitacije/derealizacije. Hipokampus je zadužen za narativnu memoriju. Ponekad, kao posledica traume,hopokampus ne uspe da sačuva informacije u mozgu, što dovodi to raznih oblika amenzije. Postoji više teorija o tome kako mozak funkcioniše pod uticajem poremećaja depersonalizacije/derealizacije. Sveopšte uverenje je da delovi mozga zaduženi za senzorne informacije, emocije i memoriju ne rade uskladjeno i da pojačana aktivnost nekih delova, a umanjena aktivnost drugih utiče na stvaranje simptoma poremećaja depersonalizacije i derealizacije (Hunt, 2010)
Pored lečenja traume koja je izazvala poremećaj depersonalizacije/derealizacije, mnogi terapeuti pristupaju u terapiji poboljšavanju veština kojim će osoba poremećaj preovladati.Važne veštine kojima se simptomi poremećaja mogu prevazići su regulisanje emocija, adaptacija na život posle traume, socijalne veštine i razvoj zdravog unutrašnjeg identiteta. Iako je razvijanje mehanizma odbrane i veštine suočavanje i prevazilaženja jako bitan, oni nikada ne smeju zameniti suočavanje sa traumom ili nizom traumatskih iskustava koje je osoba doživela i koje su dovele do poremećaja depersonalizacije/derealizacije.
Simptomi poremećaja su metoda za izbegavanje bolnih osećanja koja osoba razvije i oni mogu biti tretirani kada je osoba u stanju da se suoči sa osećanjima vezanim za traumu. (Medford, et.al.2005)

Postporođajna depresija

Postporođajna depresija

Uvod

Mnogi od nas se susreću sa postporođajnom depresijom posle porođaja. Naše mentalno zdravlje može biti ugroženo i ovo može biti glavni razlog za brigu naročtio zato što je u pitanju tako važan period u porodičnom životu. Pomoć i podrška je ključna u trenutku kada posumnjate da patite od ovog poremećaja.
Naravno, uobičajeno je osećati umor, biti posebno emotivan posle samog porođaja, to je veliki događaj posle kog nam se život menja iz korena. Posebno ako je prvo dete u pitanju period odmah nakon rođenja je ključan u adaptaciji, prilagođavanju i povezivanju majke i deteta. Takođe uobičajeno je za majke da osećaju nervozu usled praćenja svakog detalja vezanog za dete i njegov razvoj. Međutim, ako je stres koji osećate preveliki ili se osećate kao da ste bez energije, vredi se savetovati i ustanoviti da li je postporođajna depresija uzrok tome. Postporođajna depresija je česta i može se pojaviti odmah nakon, a u nekim slučajevima čak i do 12 meseci posle porođaja. Može se javiti posle pobačaja. Iako obično pogađa žene, javlja se i kod muškaraca. Postporođajna depresija nastaje pod uticajem raznih promena, vezuje se za promene u hormonskom statusu, za stres i iscrpljenost usled porođaja i samog porođaja kao trenutka koji menja život.
Bez obzira na uzroke, posledice postporođajne depresije su ozbiljne i roditelji koji osećaju simptome bi trebalo da potraže pomoć i da se savetuju.

postporođajna depresija

Kako nam postporođajna depresija može naškoditi

Potporođajna depresija može biti veoma štetna. Simptomi variraju od osobe do osobe, međutim većina prijavljuje osećanja koja uključuju konstantan osećaj neispavanosti, umora i problema sa snom, smanjen apetit, gubitak apetita, osećaj slabosti i gubitka energije, anksioznost, utučenost, preteranu emotivnost, nisko samopoštovanje, osećaj nesposobnosti da se stara o novorođenčetu i osećaj srama jer ima teškoće da se izbori sa situacijom. Ova osećanja mogu imati veliki uticaj na majke i sprečavaju ih da uživaju u ,onom što bi trebalo da bude srećan, period. Postporođajna depresija utiče na samopouzdanje, često vezano konkretno za majčinstvo, gde osoba sumnja u svoje kvalitete kao roditelja. Ovo je jako opasno. Ukoliko se depresija zakomplikuje i postane ozbiljnija, može da utiče na sposobnost majke da brine o svom detetu. Usled verovanja da nije sposobna za to, majka izbegava obavljanje određenih zadataka vezanih za brigu o detetu i to može dovesti to distanciranja majke od deteta i nemogućnost da se međusobno povežu. Neke žene se povlače u sebe. Ovo je izuzetno opasno, jer neke majke pomišljaju da pobegnu ili imaju suicidne misli. U slučaju da bilo koji od ovih simptoma prepoznajete kod sebe, molim vas da potražite stručnu pomoć kako biste sprečili da problem kulminira i sebi obezbedili oporavak i sreću.

Uticaj postporođajne depresije na porodicu

Postporođajna depresija takođe pogađa i porodicu. Majke se ponekad povlače u sebe i distanciraju od roditelja i drugih članova porodice, jer sumnjaju u svoje sposobnosti kao majke i osećaju stid. U nekim slučajevima žene postanu zavisne o svoje porodice, jer osećaju da nisu sposobne same da se staraju o bebi. Oba ishoda su jako nezdrava, jer imaju negativan uticaj na odnose i samopouzdanje majke. Postporođajna depresija takođe utiče na odnos između majke i oca deteta. Tenzija i frustracija mogu nastati usled nerazumevanja ili stresa i iscrpljenosti oba roditelja. Samo prepoznavanje i dijagnostikovanje depresije može pomoći u daljem razumevanju i strpljenju u odnosu izmejdu partnera. Što se tiče odnosa majke i deteta, važno je zapamtiti da je dete veoma mlado i, ako se depresija tretira i majka se uspešno oporavi, malo je verovatno da će dete imati bilo kakvu uspomenu vezanu za probleme koje je majka imala. Mnogo žena koje pate od depresije često brinu da li će njihova veza sa detetom biti jaka. Međutim u većini slučajeva nije uočeno da je sama depresija dugoročno imala bilo kakav uticaj na odnos izmedju majke i deteta. Samo u težim oblicima depresije, gde osoba ne potraži pomoć , može samo stanje uticati na odnos u budućnosti.

Kako terapija može da pomogne

Ključno je da potražite pomoć, podršku i savetovanje ako osetite simptome postporođajne depresije. Prilika da se razgovara o svojim osećanjima sa nekim ko ne sudi i ko nije pristrasan kao što je terapeut ili neko drugo stručno lice kod osobe izaziva veliko olakšanje.Nema potrebe da se osećate neprijatno jer tražite pomoć.Svakome od nas je potrebna pomoć s vremena na vreme, materinstvo u ranom periodu je posebno stresno i naporno razdoblje u kojem savetovanje i terapija zaista imaju važnu i korisnu ulogu. Terapija će vam pomoći da povratite samopouzdanje i oslobodite se strahova. Bilo da je u pitanju nekoliko manjih, na prvi pogled beznačajnih simptoma ili patite od težih oblika, vreme je da potražite pomoć. Uz pomoć stručnog lica možete se u potpunosti oporaviti, povratiti snagu i uživati u materinstvu.

Kontaktirajte psihologa Aleksandra Jankovića

Trihotilomanija

Trihotilomanija

Opsesivno kompulsivni i srodni poremećaji

Uvod

Trihotilomanija (TTM engl.) je registrovana kao opsesivno kompulsivni poremećaj u okviru DSM-V (Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje), poznatija kao poremećaj čupanja dlaka. Radi se o porivu za čupanjem dlaka sa delova tela- glave, trepavica, obrva, brade, pazuha, grudi, nogu i ostalih delova tela. Najčešće kod osoba sa ovim poremećajem pogođen je predeo na licu i glavi. Kao i kod kompulsivno-opsesivnog poremećaja osoba oseća poriv ili impuls pri čupanju dlaka koji dovodi do oslobadjajućeg osećaja. Čupanje dlaka kao takvo okarakterisano je kao jedan od odbrambenih mehanizama kojima se osoba služi. Kod osoba sa ovim poremećajem često su vidljivi tragovi čupanja- npr. jasno su vidljivi delovi na glavi koju su bez dlaka koji mogu prouzrokovati otuđenost i poteškoće u interakciji sa drugima i socijalnom životu, jer osoba izbegava sebe da izlaže pogledima. Trihotilomanija je klasifikovana pod ponavljajućim i fokusiranim ponašanjem usmerenim ka telu (enlg. BFRB -body focused repetitive behaviors)
Trihotilomanija je jedna od četiri takva otkrivena i definisana poremećaja. BFRB je poremećaj pod čijim uticajem osoba ima ubedjenje da ima abnormalne defekte ili mane na telu.

SIMPTOMI TRIHOTILOMANIJE

Trihotilomanija Kod poremećaja trihotilomanije osoba ima potrebu i oseća poriv da čupa svoje dlake što dovodi do toga da osoba ima predele na koži koji su bez dlaka- ćosavi delovi/pečati. Osobe koje imaju ovaj poremećaj često ćete videti sa šeširom, kapom, perikom i drugim odevnim predmetima kojima bi prikrivale delove glave bez dlaka. DSM-V navodi da se poremećaj može javiti u ranom detinjstvu kao i u odraslom dobu, ali u najvećem procentu se poremećaj prvi put ispoljava kod dece uzrasta od 9 do 13 godina. Mnogi ljudi koji imaju trihotilomaniju doživljavaju veliki stepen anksioznosti i/ili pate od depresije. Čupanje kose se može javiti kao poriv i kod osoba koje nemaju poremećaj trihotilomanije.(DSM-V uključeni kriterijumi APA 2013)
Učestalo čupanje kose dovodi do gubitka dlaka na određenim delovima. Čupanje kose izaziva klinički značajnu patnju i onemogućeno je normalno funkcionisanje osobe u socijalni, poslovnim i drugim oblastima u životu. Čupanje dlaka se ne može prepisati nekoj drugoj medicinskoj dijagnozi kao što su recimo dermatološka oboljenja. Niti se trihotilomanija može bolje objasniti nekim simptomima drugih poremećaja. Sam čin čupanja obično se odvija kada je osoba sama i ona će to pokušati da prikrije i negira. Često se dešava da osoba nije svesna svog poremećaja pa se čupanje odvija dok ona gleda televiziju ili priča telefonom. Ponekad se dešava da osobe sa ovim poremećajem čupaju dlake sa životinja ili lutaka i na taj način ispoljavaju simptome. Pored trihotilomanije postoje još neki srodni poremećaju kao što je grickanje noktiju ili čupkanje kože.

SVAKODNEVNI ŽIVOT I TRIHOTILOMANIJA

TTM poremecaj Trihotilomanija može izazvati socijalnu stigmu ili negativan pogled društa/okoline na sam poremećaj, to može dovesti do toga da osoba zbog osećaja stida izbegava javne nastupe, susrete i ostale društvene situacije, te se povlači u sebe. Stid i osećaj krivice može dovesti do jako niskog nivoa samopouzdanja i samopoštovanja. Kosa se može skratiti i regenerisati, šeširi , perike i drugi modni dodaci se mogu koristiti da se gubitak kose sakrije. Ovaj poremećaj osoba često krije ne samo od porodice i prijatelja već i od doktora i medicinskog osoblja. Postoje rizici kao što su infekcije i trajan gubitak kose. Osobe koje, pored čupanja, svoje dlake i jedu mogu imati problema sa varenjem.
Osoba koja pati od trihotilomanije konstanto doživljava „začarani krug“ osećanja, gde je u jednom trenutku pod velikim stresem, dok već u sledećem nastaje veliko olakšanje. DSM-v savetuje da osoba kod sebe osvesti taj poriv i da neprekidno pokušava da sebe spreči da čupa dlake i da će na taj način poriv za čupanjem biti smanjen. Osoba pribegava čupanju da bi se oslobodila oscilacija u osecanjima- tenzija koja se nagomilava potom olakšanje i zadovoljstvo koje prati osećaj sramote i stres stvaraju veliki pritisak, jer osoba ne zna kako sa tim da se izbori. Pomoću terapije se može ustanoviti koje su to emocije koje su okidač za impulse koji dovode do čupanja.(Keuthen i Sprich 2012)
Trihotilomanija može dovesti do pojave poremećaja trihofagija, što je poremećaj jedenja dlaka. Ovaj se poremećaj može javiti kao posledica pokušaja da se sakriju tragovi čupanja. Kao posledica simptoma osoba se u potpunosti može otuđiti i njen socijalni, poslovni i ljubavni život će trpeti.

TTM poremecaj

Terapija

Izbor terapije zavisi od faze života u kom se osoba nalazi. Trihotilomanija u detinjstvu se često ”sama reši” i nema potrebe da se terapija nastavi. Kod odraslih je stanje drugačije, osoba je često izložena poremećaju više godina, samim tim joj se treba pristupiti na taj način-istrajno i lečenjem. Postoje razni vidovi terapije koji se preporučuju- tretiranje navika, bihevioralna terapija, kognitivno-bihevioralna terapija, lekovi i alternativne metode. Lekovi se mogu koristiti da bi se tretirali simptomi trihotilomanije, uključujući anksioznost i depresiju. Terapije gde je uključeno više pristupa pokazale su se kao najefikasnije u lečenju ovog poremećaja, čiji uzroci još uvek nisu do kraja ustanovljeni.
Bihevioralna terapija (BT) i kognitivno-bihevioralna terapija (engl CBT) su najčešće u lečenju trihotilomanije. BT metoda je upoređivana sa alternativnim metodama i pokazalo se da je bihevioralna terapija efektnija od terapije tkz minimalna kontrola paznje (engl. MAC- minimal attention control). Pozitivni efekti BT terapije su efikasniji ipostojani duži vremenski period posle lečenja. CBT terapija sama po sebi nije bila toliko efikasna u lečenju Trihotilomanije. Dijalektička terapija (DBT engl.) –”unapredjeno” kognitivno lečenje koje se pokazalo kao vrlo uspešno i daje pozitivne ishode u lečenju –Trihotilomanije svih težina, emocionalne regulacije, anksioznosti, depresije i iskustvenog izbegavanja (Keuthen et. al. 2012.). DBT kombinuje kognitivno-bihevioralnu terapiju sa terapijom emocionalne regulacije i meditacijom- unapredjenim delovima izvučenim iz Budističkog učenja i meditacije.

Terapija prihvatanjem i posvećenošću (engl. ACT-Acceptance and Commitment therapy) je dala pozitivne rezultate, ona je oblik terapije gde se kombinuje prihvatanje, svesnost i strategije u promeni ponašanja. Jedna studija je pokazala da su adolescenti kod kojih je trihotilomanija tretirana uz pomoć AEBT terapije (terapija prihvatanjem i poboljšanjem ponašanja- engl. Acceptance Enhanced Behavior Therapy) prestali u potpunosti sa čupanjem u periodu od dve nedelje uz drastično smanjen sam poriv i nivo stresa i anksioznosti. Dok pojedini Trihotilomaniju ne smatraju navikom terapija tretiranja navika je proizvela pozitivne rezultate. Studija u kojoj su kombinovane ACT terapija i trening promena navika (engl. HRT- habit reversal training) pokazala je smanjenje poriva za čupanjem od 88,7% (Crosby, Dehli, Mitchell & Twohig, 2012).

Grupna terapija se smatra takođe delotvorenom kod osoba sa Trhitilomanijom, dugoročno uzdržavanje od čupanja je snažan preduslov za potpuni prestanak čupanja dlaka i izlečenje poremećaja (Falkenstein, 2014.)

Kontaktirajte psihologa Aleksandra Jankovića

Test za anksioznost.

Test za anksioznost.

Da li ste se do sada susreli sa kliničkim testom za anksioznost?

Upitnik koji je pred vama konstruisan je da bi Vam pomogao da utvrdite sa kojim se tačno anksioznim poremećajem sučavate. Upitnik je zasnovan na zvaničnoj klasifikaciji anksioznih poremećaja koju koriste stručnjaci za mentalno zdravlje, poznatoj pod nazivom „DSM – IV“ (Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje – četvrto izdanje).

Da li znate zašto se neki ljude brzo i trajno eliminišu anksioznost dok se drugi sa ovim problemom neuspešno bore godinama? Šta čini tu razliku? Ne, nije u pitanju, ni upornost, a nema ni sreća mnogo veze sa tim. Ono što danas jednu osobu izdvaja iz mase i čini je uspešnom jeste spremnost da se suoči sa problemom, spremnost da reši problem, spremnost na akciju …

Besplatno i na lak način otkrite da li ste anksiozni.

Da li ste spremni da se suočite sa pitanjima iz upitnika kako bi ste napokon saznali da li ste anksiozni i/ili koji oblik anskioznog poremećaja je kod Vas prisutan? Ukoliko ste odlučni da se oslobodite anksioznosti popunite prijavu koja se nalazi na desnoj strani ekrana. Sve sto treba da uradite da bi ste odradili test za anksioznost jeste da nam pošaljete zahtev i mi ćemo na Vašu e-mail adresu da pošaljemo link sa kojeg mozete da pristupite testu. Nakon što odgovorite na sva pitanja biće nam potrebno 24h da pregledamo i analiziramo dobijene odgovore kako bi smo došli do zaključaka da li imate anksioznost ili koji tačno oblik anksioznosti je kod Vas prisutan. Dobijene odgovore prosledićemo na Vašu mail adresu.

Veliki broj ljudi koji trpi anksioznost ostaje uskraćen za adekvatan psihodijagnostiku pa samim tim ostaju uskraćeni i za efikasno rešenje problema. Istraživanja koja je sproveo Nacionalni institut za mentalno zdravlje pokazala su da anksiozni poremećaji spadaju u najučestalije mentalne probleme. U protekloj godini, oko 17% populacije patilo je od napada panike, fobija ili drugih anksioznih poremećaja. Međutim samo mali procenat ljudi se podvrgne terapiji.

Ovaj upitnik je tu da bi vam pomogao da utvrdite sa kojim se tačno anksioznim poremećajem suočavate. Otkrivanje problema je već pola rešenja… A za kompetno rešenje problema potrebna Vam je pomoć stručnjaka.
Želimo da ponudimo svim ljudima koji prolaze kroz anksioznost, pouzdanu, preciznu i besplatnu psihodijagnostiku jer uslov za efikasno izlečenje od anksioznosti jeste precizno dijagnostikovanje problema..

Još jednom sve činjenice o testu

  •  Testiranje je besplatno
  •  Potrebno samo 10 min da obavite testiranje
  •  Ovim testom dobićete pouzdane i validne informacije
  •  Testiranje se obavlja preko računara
  •  Rezultate testa dobićete na Vašu mail adresu

 

Klinicki test za anksioznost DSM-IV

Prijavi se i testiraj se!




 

Bolujete od anksioznosti
Testirajte se SADA!

 

Šta Klijenti Kazu O Testiranju

„Milica – Novinar“

Test je najpametnija stvar koju sam mogla da uradim jer sam shvatila da psihijatri nemaju ni vremena ni volje da se bave sa svakim pacijenotom.

„Nikola – Bankar“

Mnogo mi znači što je test klinički, danas toliko ima nekih testova na netu za koje ne znam odakle potiču i ko je autor. Ipak svako bi trebalo da radi posao za koji se specijalizovao.

„Violeta – Student Farmacije“

Test je odličan sve mi je pogodio. Dobila sam rezultat „Agorafobija bez predhodnog paničnog poremećaja“, jedna od situacija je da mogu da vozim po gradu, ali se plašim da vozim van grada iz straha da ću izgubiti kontrolu…Nikada nisam dozivela panični napad ali se plašim da bi mogao da mi se desi… 

Hipnoza je najefikasnija u oslobadjanju od pusenja!

Hipnoza je najefikasnija u oslobadjanju od pusenja!

Najveća studija ikada organozovana pokazuje da:

Hipnoza je 3 puta efikasnija od flastera za pušenje i 15 puta od faktora volje.

Hipnoza je najefikasnija u oslobadjanju od pusenja!

Hipnoza je najefikasniji način za prestanak pušenja, po rezultatima, najvećeg naučnog istraživanja, koje je uporedjivalo različite pristupe za prekidanje ove navike.

Meta – analiza , statističkom obradom rezultata iz više od 600 studija, i 72.000 ljudi iz Amerike i Evrope, poredila je brojne načine za prestanak pušenja.

Prosečna hipnoza je preko tri puta efikasnija od metoda zamene nikotina i 15 puta je efikasnija od pokušaja da sami pušači ostave pušenje.