U osnovi Agorofobija leže panični napadi

Koga I kako muče Panicni napadi

Stres je jedan od glavnih okidača panicnih napada. Moguće je da i sami prepoznamo određeni nivo stresa koji je prerastao naše mogućnosti da ga se oslobodimo, ali isto tako je moguće da je trenutak „okidač“ odavno prošao i da ga se uopšte ne sećamo. Ponekad je upravo zato teško rešavati problem paničnih napada, jer u stvari ne znamo zašto nam se događaju, a ono racionalno u nama traži objašnjenje. Postoji mnogo relaksirajućih tehnika za snižavanje nivoa stresa i sve su korisne. Razumeti svoje stresove i naučiti kako se s njima nositi, može nam samo pomoći tokom života. No, panični napadi su najverovatnije samo kulminacija jednog dužeg stresnog perioda ili posledica  stresnog događaja s kojim je sve počelo. Nije važno KAKO i ZAŠTO su nas dostigli ti ružni panicni napadi, činjenica je da su sada ovde, nisu ugodni i želimo ih se rešiti. Prestanite se mučiti analizama vašeg detinjstva, odnosa s ljudima, analizom vlastite ličnosti, raščlanjivanjem onoga što je neko rekao i zašto, kakva je dijagnoza, kakva je prognoza, koja je najbolja tableta i sl. Panični napadi se hrane sami sobom, ne našom prošlošću. To je toliko čest poremećaj da muči i najinteligentnije među nama, čak i one najhrabrije. Oni su jednostavno u svojoj sveukupnosti posebni entitet. Sve ono što osećamo tokom napada je toliko snažno da je isto toliko zastrašujuće i onda nakon toga sledi jedna opšta anksioznost koja obeležava svaki naš dan. Ali to ne znaci da ludimo, da smo bolesni da nismo normalni …. činimo samo ono što nam se čini tako normalno i prirodno – borimo se protiv tog straha svim snagama želeći ga kontrolisati i uspostaviti kontrolu nad životom za koji nam se čini da ga gubimo. Zapravo nastojimo zaustaviti sav strah, a to je skoro pa nemoguće. Umesto toga pokusajmo ga prihvatiti, dopustiti da postane deo nas i na taj način zaustaviti te preterane reakcije.

Dakle nije prostor ili situacija ono što panicni napadi jesu, već nas nervni sistem koji se nalazi u stanju visoke pripravnosti

Najvažnije je znati da nam ništa spolja ne uzrokuje taj strah i napade, nikakva situacija ili misao, nikakav prostor, auto, nikakva strana senzacija u telu, u očima, stomaku, glavi, oko srca, nikakvi pretrpani prostor, nije ni moždani tumor, ni rak, ni nervni slom … mi ih sami uzrokujemo! Misliti da nam određena situacija ili prostor izaziva napad je pogrešno. Naravno da nam je svima jasan strah u određenom prostoru ili situaciji ako smo tamo prvi put doživeli napad. Dakle nije prostor ili situacija ono što izaziva panicni napad, već nas nervni sistem koji se nalazi u stanju visoke pripravnosti. Moramo znati da sve dolazi iz nas. Svi mi preuveličavamo strane senzacije u sopstvenom telu dajući im veliku važnost i prioritet. Udaljavamo se od svakodnevnog života, koji smo imali pre napada, nastojeći se sakriti od života koji sledi. Ne znam da li vam je teško prihvatiti činjenicu da nisu situacije, osećaji, prostori krivi za napade? Ali ključ je upravo u tome, prestati se SAKRIVATI od njih i konačno im se prepustiti. To vam je kao da napustite sujeverje i prihvatite racionalni pristup. Šta se dešava kad smo svesni nekih čudnih senzacija u telu (obično uzrokovanih napetošću)? Počinjemo se brinuti zato što nam se čini da dolaze neočekivano. I umesto da tražimo uzroke napetosti, tražimo uzroke svoga straha. Zašto se bojim? Ako nam neko preti na bilo koji način, možemo razviti strah od te osobe. Kad vidimo na ulici znak za opasnost trudimo se da vozimo pažljivije. Ali za nove senzacije tipa srce koje lupa kao ludo, ubrzano disanje, bolovi u mišićima, zamagljeni vid, ono čudno stanje koje liči vrtoglavici, a opet nije vrtoglavica, glavobolja, mučnina …. svi mogući simptomi preopterećenja (stresom, poslom, nespavanjem i sl) –  kad im nalepimo etiketu nepoznatog uzroka, reagujemo strahom. Ovaj novi strah izgleda da nema uzroka, izvora, ni smisla!  Za sve nas dolazi kao iz vedra neba. Posto je nepoznatog uzroka, analiziramo ga i nasa zabrinutost postaje naglašenija. Može se dogoditi da ovo nepoznato osećanje straha projektujemo u budućnost i kako ćemo se osećati u budućnosti i tu počinjemo sa „A, šta ako“ pitanjima – hipotetičnim situacijama da bi ustanovili kako ćemo se osećati u budućnosti ako isti strah bude prisutan. I tako zabrinutost postaje beskrajna pošto ne uspevamo odgonetnuti uzroke. I naravno malo ko ne počne izmišljati uzroke tipa tumori, rak… I u tom trenutku nam se čini da je uistinu u opasnosti nas život, a ako ne onda život sigurno mentalno zdravlje. Ovaj doživljaj pretnje pokreće i jednu sasvim telesnu funkciju koja preuzima od nas tu brigu – nas simpatički (autonomni) nervni sistem (SNS), koji je odgovoran za naše preživljavanje – brine se o otkucajima srca, krvnom pritisku, siri nam zenice, siri bronhije tokom disanja, pretvara pohranjeni skrob u šećer, sprečava probavu i gastrointestinalne aktivnosti, opušta mišiće bešike i debelog creva … jednom rijeci priprema nas za bežanje Ili za bitku. S ovim beži ili se bori odgovorom puni nas intenzivnim strahom koji je toliko snažan da je prvobitni odgovor pobeći i sakriti se. Ali kuda? Ne znamo ni kuda pobeći i još manje zašto. Zamislite istu ovo reakciju naših dalekih rođaka koji su živeli u pećinama koji su se našli s planinskim lavom za leđima ili ispred ogromnog medveda. Najednom reakcija ima jako puno smisla. SNS ne možemo svesno kontrolisati, ali zato je jako pod uticajem naših misli i verovanja (sa kvakom da ga ne možemo kontrolisati).

Panicni napadi nisu ništa drugo nego nas SNS koji je preuzeo kontrolu da se brine za nas

I ne možemo ga zaustaviti. Nemamo nikakvu svesnu kontrolu kad SNS preuzme. Kad do toga dođe svaki pokusaj preuzimanja kontrole samo pogoršava situaciju i čini da duže traje. Naprotiv, ako prestanemo pokušavati preuzeti kontrolu sve prestaje. I to je svetlo na izlazu iz tunela. Važno je znati da se ovo opisano može dogoditi svakome, nema veze jeste li osobe slabe volje, osetljivi, ovakvi ili onakvi. Moram potražiti spisak slavnih osoba koje su patile od ovog poremećaja, do tada verujte mi na reč u visokom smo društvu! SNS je nasa zaštita, kao vrstu nas je doveo do današnjih dana. No, kako se brinemo i fokusiramo sve naše misli i energiju na nepoznate uzroke, SNS mora da preuzme stvar u svoje ruke. Početni preveliki stres proizvodi fizičku reakciju kojom započinje preterana zabrinutost, koja potiče SNS da reaguje kad se počnemo osećati ugroženima. Visoki nivo zabrinutosti pokreće mehanizam za preživljavanje SNSa. To je normalna reakcija našeg tela na nas strah. SNS se održava u stanju budnosti našom zabrinutosti i strahom. Strah od sledećeg paničnog napada u osnovi postaje razlog da SNS reaguje. To je jedan kružni proces. Prihvatiti paniku, ne sprečavati je,  pokazuje našem SNS da je sve u redu, nema potrebe za brigom i pripremanjem tela na reakciju kada nadolaze panicni napadi.

  • Komentari
  • Trackbacks
  • O članku
Comments are closed.
objavljeno mart 9, 2014
u Panicni napadi
tagovi , ,
O autoru admin

Aleksandar Jankovic
http://psihobata.com

Svi tekstovi ovog autora

2016 © psihoBata - Hipnoza, Depresija, Anksioznost