admin

Aleksandar Jankovic  
http://psihobata.com

Created on October 8, 2011
Posts written: 76

All posts written by admin

Poremećaj Depersonalizacije/ Derealizacije

2. February 2016. Comments Off on Poremećaj Depersonalizacije/ Derealizacije Opsesivne misli

Uvod

Poremećaj depersonalizacije i derealizacije je vrsta disocijativnog poremećaja gde se kod osobe javlja osećaj nestvarnosti, odvojenosti i otuđenosti od sebe, vlastitih misli, osećanja, tela i okoline. Simptomi se mogu pojaviti iznenada ili postupno više meseci, čak godina, u nekim slučajevima. Postoji evidencija o tome da se ovde radi o pojavama koje imaju različite neurološke mehanizme , nekoliko “mesta nastanka” u mozgu. Prema DSM-V (Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje) poremećaj depersonalizacije i derealizacije je česta pojava danas, polovina odraslih osoba doživi najmanje jednu epizodu ovog poremećaja u toku radnog veka, iako manje od 2% populacije ima jače simptome (Američka psihijatrijska asocijacija,2013).
Simptomi depersonalizacije i derealizacije su česti kao posledica nekog traumatičnog iskustva. Osobe koje su bile izložene traumama i zlostavljanju imaju povećan rizik od oboljevanja od ovih poremećaja. Tretiranje poremećaja depersonalizacije/derealizacije uključuje pronalaženje uzroka, tretiranje stresora kao i rad na razvijanju raznih mehanizama koje bi osoba koristila u “borbi” protiv ovog poremećaja.

Poremecaj Depersonalizacije/Derealizacije

Simptomi Poremećaja depersonalizacije/ derealizacije

Primarni simptom poremećaja depersonalizacije / derealizacije je konstantano ili ponavljajuće iskustvo bilo depersonalizacije ili derealizacije. Poremećaj deralizacije opisan je kao maglovito stanje ili osećanje kao da je osoba u snu,da je napustila telo i sve gleda iz “trećeg lica”, potpuno odvojena od okruženja.Ova stanja se mogu manifestovati na razne načine. Neke osobe imaju izmenjen osećaj za vreme dok se kod nekih osoba javlja utisak kao da oni nisu ljudi, kao da su sa druge planete. Mnoge osobe se žale da osećaju vrtoglavicu, zujanje ili da im je u glavi maglovito. Imaju utisak da će poludeti što dodatno produbljuje frustraciju.Da bi se dijagnoza pravilno postavila simptomi moraju uzrokovati patnju ili oštećenje, simptomi se ne uzimaju u obzir ako je uzrok konzumiranje narkotika, lekova ili drugih poremećaja. (Američka psihijatrijska asocijacija, 2013).

Manifestovanje poremećaja

Način na koji se poremećaj depersonalizacije i derealizacije manifestuje medju pacijentima u velikoj meri se razlikuje. Kod nekih se epizode pojavljuju iznenada bez upozorenja, kod nekih je taj osećaj konstantan i ne jenjava, neki su uspešno prepoznali okidače koji uzrokuju epizode ovog poremećaja, a neki su u stanju da sami izazovu takva stanja. (Guralnik i Simon, 2010).

Učestalost

DSM-V (Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje) procenjuje da polovina svih odraslih osoba ima iskustvo sa bar jednom epizodom poremećaja depersonalizacija/derealizacije, 2% odraslih osoba ima stalne epizode ili epizode koje se ponavljaju. Prosečna starost ljudi kod kojih se epizoda aktivira po prvi put je 16, iako se simptomi mogu javiti i u detinjstvu. Manje od 5% odraslih iskusi aktiviranje epizoda poremećaja posle 25 godine života. (Američka psihijatrijska asocijacija,2013).

Posledice na socijalni život čoveka

DMS-V objašnjava da simptomi poremećaja depersonalizacije/derealizacije utiču na ljude tako da oni imaju poteškoća, što utiče na rad, na produktivnost na poslu, u školi, kao i na odnose sa drugim ljudima.Osećaj otuđenosti od samog sebe ili okruženja može dovesti do problema sa koncentracijom, učenjem i postizanjem rezultata. Emotivna otuđenost može dovesti u pitanje odnose sa partnerom, porodicom i drugim ljudima.(Američka psihijatrijska asocijacija,2013)

Poremećaji koje prati Poremećaj depersonalizacije/derealizacije

Poremećaj depersonalizacija/derealizacije se često pojavljuje uz anksioznost, depresiju ili oba.(Američka psihijatrijska asocijacija,2013). Osobe kojima je dijagnostikovan posttraumatski stres i panika su takođe podložne epizodama poremećaja depersonalizacije/derealizacije( Weiner i Mckay, 2013). Granični poremećaj, anksiozna reakcija i opsesivno kompulsivni poremećaj su najčešći poremećaji uz koje se poremećaj depersonalizacije i derealizacije manifestuje(Američka psihijatrijska asocijacija)

Poremećaj depersonalizacije/derealizacije i trauma

Traume i zlostavljanje nisu dijagnostičke karakteristike poremećaja depersonalizacija i derealizacije, ali se prepoznaju kao neki od uzročnika.Tokom traumatičnih događaja, kao što su, zloupotreba, zlostavljanje, fizički napad ili nesreća, uobičajeno je da osoba doživi simptome poremećaja depersonalizacije i derealizacije kao jedan od odbrambenih mehanizama, veruje se da se tako osoba na neki način štiti od bola uzrokovanog traumom. Kod osoba koje su bile izložene nasilju i zlostavljanju u detinjstvu poremećaj depersonalizacije i derealizacije se češće dijagnostifikuje u odnosu na ostatak populacije odraslih ljudi (Guralnik i Simon,2010). Iako je fizičko i seksualno zlostavljanje traumatično i može povremeno dovesti do simptoma, emotivno zlostavljanje je najčešći faktor koji dovodi do poremećaja depersonalizacije i derealizacije. Iskustva u detinjstvu poput odbijanja,terora, eksploatacije, izolacije i negiranje emocionalnog reagovanja najčešći su uzrok poremećaja kod odraslih osoba(Hunt, 2010). DMS-V (Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje) objašnjava da, iako je trauma faktor u razvoju poremećaja depersonalizacije i derealizacije, faktor ličnosti kao što su emotivna nezrelost i izbegavanje štete takođe doprinose u razvoju poremećaja.

Moždane aktivnosti usled Poremećaja depersonalizacije i derealizacije

Aktivnost nekoliko regija u mozgu implicira na poremećaj depersonalizacije i derealizacije. Senzorni korteks je odgovoran za sakupljanje i slanje infomacija do dela u mozgu koji obradjuje senzorne nadražaje i doživljaje. U senzornom korteksu se vidi prevelika aktivnost za vreme delovanja epizode poremećaja depersonalizacije/derealizacije. Amigdala, koja reguliše emotivno reagovanje u mozgu, je nedovoljno aktivna kod osoba sa poremećajem depersonalizacije/derealizacije, što uzrokuje osećaj apatije, neku vrstu emotivne anesteziranosti. Insula (beta ćelije zadužene za izlučivanje insulina,nalaze se u pankreasu), koja reguliše senzacije u telu, takođe je nedovoljno aktivna tokom delovanja epizoda poremećaja depersonalitacije/derealizacije. Hipokampus je zadužen za narativnu memoriju. Ponekad, kao posledica traume,hopokampus ne uspe da sačuva informacije u mozgu, što dovodi to raznih oblika amenzije. Postoji više teorija o tome kako mozak funkcioniše pod uticajem poremećaja depersonalizacije/derealizacije. Sveopšte uverenje je da delovi mozga zaduženi za senzorne informacije, emocije i memoriju ne rade uskladjeno i da pojačana aktivnost nekih delova, a umanjena aktivnost drugih utiče na stvaranje simptoma poremećaja depersonalizacije i derealizacije (Hunt, 2010)
Pored lečenja traume koja je izazvala poremećaj depersonalizacije/derealizacije, mnogi terapeuti pristupaju u terapiji poboljšavanju veština kojim će osoba poremećaj preovladati.Važne veštine kojima se simptomi poremećaja mogu prevazići su regulisanje emocija, adaptacija na život posle traume, socijalne veštine i razvoj zdravog unutrašnjeg identiteta. Iako je razvijanje mehanizma odbrane i veštine suočavanje i prevazilaženja jako bitan, oni nikada ne smeju zameniti suočavanje sa traumom ili nizom traumatskih iskustava koje je osoba doživela i koje su dovele do poremećaja depersonalizacije/derealizacije.
Simptomi poremećaja su metoda za izbegavanje bolnih osećanja koja osoba razvije i oni mogu biti tretirani kada je osoba u stanju da se suoči sa osećanjima vezanim za traumu. (Medford, et.al.2005)

Postporođajna depresija

28. January 2016. Comments Off on Postporođajna depresija Depresija

Uvod

Mnogi od nas se susreću sa postporođajnom depresijom posle porođaja. Naše mentalno zdravlje može biti ugroženo i ovo može biti glavni razlog za brigu naročtio zato što je u pitanju tako važan period u porodičnom životu. Pomoć i podrška je ključna u trenutku kada posumnjate da patite od ovog poremećaja.
Naravno, uobičajeno je osećati umor, biti posebno emotivan posle samog porođaja, to je veliki događaj posle kog nam se život menja iz korena. Posebno ako je prvo dete u pitanju period odmah nakon rođenja je ključan u adaptaciji, prilagođavanju i povezivanju majke i deteta. Takođe uobičajeno je za majke da osećaju nervozu usled praćenja svakog detalja vezanog za dete i njegov razvoj. Međutim, ako je stres koji osećate preveliki ili se osećate kao da ste bez energije, vredi se savetovati i ustanoviti da li je postporođajna depresija uzrok tome. Postporođajna depresija je česta i može se pojaviti odmah nakon, a u nekim slučajevima čak i do 12 meseci posle porođaja. Može se javiti posle pobačaja. Iako obično pogađa žene, javlja se i kod muškaraca. Postporođajna depresija nastaje pod uticajem raznih promena, vezuje se za promene u hormonskom statusu, za stres i iscrpljenost usled porođaja i samog porođaja kao trenutka koji menja život.
Bez obzira na uzroke, posledice postporođajne depresije su ozbiljne i roditelji koji osećaju simptome bi trebalo da potraže pomoć i da se savetuju.

postporođajna depresija

Kako nam postporođajna depresija može naškoditi

Potporođajna depresija može biti veoma štetna. Simptomi variraju od osobe do osobe, međutim većina prijavljuje osećanja koja uključuju konstantan osećaj neispavanosti, umora i problema sa snom, smanjen apetit, gubitak apetita, osećaj slabosti i gubitka energije, anksioznost, utučenost, preteranu emotivnost, nisko samopoštovanje, osećaj nesposobnosti da se stara o novorođenčetu i osećaj srama jer ima teškoće da se izbori sa situacijom. Ova osećanja mogu imati veliki uticaj na majke i sprečavaju ih da uživaju u ,onom što bi trebalo da bude srećan, period. Postporođajna depresija utiče na samopouzdanje, često vezano konkretno za majčinstvo, gde osoba sumnja u svoje kvalitete kao roditelja. Ovo je jako opasno. Ukoliko se depresija zakomplikuje i postane ozbiljnija, može da utiče na sposobnost majke da brine o svom detetu. Usled verovanja da nije sposobna za to, majka izbegava obavljanje određenih zadataka vezanih za brigu o detetu i to može dovesti to distanciranja majke od deteta i nemogućnost da se međusobno povežu. Neke žene se povlače u sebe. Ovo je izuzetno opasno, jer neke majke pomišljaju da pobegnu ili imaju suicidne misli. U slučaju da bilo koji od ovih simptoma prepoznajete kod sebe, molim vas da potražite stručnu pomoć kako biste sprečili da problem kulminira i sebi obezbedili oporavak i sreću.

Uticaj postporođajne depresije na porodicu

Postporođajna depresija takođe pogađa i porodicu. Majke se ponekad povlače u sebe i distanciraju od roditelja i drugih članova porodice, jer sumnjaju u svoje sposobnosti kao majke i osećaju stid. U nekim slučajevima žene postanu zavisne o svoje porodice, jer osećaju da nisu sposobne same da se staraju o bebi. Oba ishoda su jako nezdrava, jer imaju negativan uticaj na odnose i samopouzdanje majke. Postporođajna depresija takođe utiče na odnos između majke i oca deteta. Tenzija i frustracija mogu nastati usled nerazumevanja ili stresa i iscrpljenosti oba roditelja. Samo prepoznavanje i dijagnostikovanje depresije može pomoći u daljem razumevanju i strpljenju u odnosu izmejdu partnera. Što se tiče odnosa majke i deteta, važno je zapamtiti da je dete veoma mlado i, ako se depresija tretira i majka se uspešno oporavi, malo je verovatno da će dete imati bilo kakvu uspomenu vezanu za probleme koje je majka imala. Mnogo žena koje pate od depresije često brinu da li će njihova veza sa detetom biti jaka. Međutim u većini slučajeva nije uočeno da je sama depresija dugoročno imala bilo kakav uticaj na odnos izmedju majke i deteta. Samo u težim oblicima depresije, gde osoba ne potraži pomoć , može samo stanje uticati na odnos u budućnosti.

Kako terapija može da pomogne

Ključno je da potražite pomoć, podršku i savetovanje ako osetite simptome postporođajne depresije. Prilika da se razgovara o svojim osećanjima sa nekim ko ne sudi i ko nije pristrasan kao što je terapeut ili neko drugo stručno lice kod osobe izaziva veliko olakšanje.Nema potrebe da se osećate neprijatno jer tražite pomoć.Svakome od nas je potrebna pomoć s vremena na vreme, materinstvo u ranom periodu je posebno stresno i naporno razdoblje u kojem savetovanje i terapija zaista imaju važnu i korisnu ulogu. Terapija će vam pomoći da povratite samopouzdanje i oslobodite se strahova. Bilo da je u pitanju nekoliko manjih, na prvi pogled beznačajnih simptoma ili patite od težih oblika, vreme je da potražite pomoć. Uz pomoć stručnog lica možete se u potpunosti oporaviti, povratiti snagu i uživati u materinstvu.

Kontaktirajte psihologa Aleksandra Jankovića

Trihotilomanija

20. January 2016. Comments Off on Trihotilomanija Opsesivno-Kompulsivni poremecaj

Opsesivno kompulsivni i srodni poremećaji

Uvod

Trihotilomanija (TTM engl.) je registrovana kao opsesivno kompulsivni poremećaj u okviru DSM-V (Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje), poznatija kao poremećaj čupanja dlaka. Radi se o porivu za čupanjem dlaka sa delova tela- glave, trepavica, obrva, brade, pazuha, grudi, nogu i ostalih delova tela. Najčešće kod osoba sa ovim poremećajem pogođen je predeo na licu i glavi. Kao i kod kompulsivno-opsesivnog poremećaja osoba oseća poriv ili impuls pri čupanju dlaka koji dovodi do oslobadjajućeg osećaja. Čupanje dlaka kao takvo okarakterisano je kao jedan od odbrambenih mehanizama kojima se osoba služi. Kod osoba sa ovim poremećajem često su vidljivi tragovi čupanja- npr. jasno su vidljivi delovi na glavi koju su bez dlaka koji mogu prouzrokovati otuđenost i poteškoće u interakciji sa drugima i socijalnom životu, jer osoba izbegava sebe da izlaže pogledima. Trihotilomanija je klasifikovana pod ponavljajućim i fokusiranim ponašanjem usmerenim ka telu (enlg. BFRB -body focused repetitive behaviors)
Trihotilomanija je jedna od četiri takva otkrivena i definisana poremećaja. BFRB je poremećaj pod čijim uticajem osoba ima ubedjenje da ima abnormalne defekte ili mane na telu.

SIMPTOMI TRIHOTILOMANIJE

Trihotilomanija Kod poremećaja trihotilomanije osoba ima potrebu i oseća poriv da čupa svoje dlake što dovodi do toga da osoba ima predele na koži koji su bez dlaka- ćosavi delovi/pečati. Osobe koje imaju ovaj poremećaj često ćete videti sa šeširom, kapom, perikom i drugim odevnim predmetima kojima bi prikrivale delove glave bez dlaka. DSM-V navodi da se poremećaj može javiti u ranom detinjstvu kao i u odraslom dobu, ali u najvećem procentu se poremećaj prvi put ispoljava kod dece uzrasta od 9 do 13 godina. Mnogi ljudi koji imaju trihotilomaniju doživljavaju veliki stepen anksioznosti i/ili pate od depresije. Čupanje kose se može javiti kao poriv i kod osoba koje nemaju poremećaj trihotilomanije.(DSM-V uključeni kriterijumi APA 2013)
Učestalo čupanje kose dovodi do gubitka dlaka na određenim delovima. Čupanje kose izaziva klinički značajnu patnju i onemogućeno je normalno funkcionisanje osobe u socijalni, poslovnim i drugim oblastima u životu. Čupanje dlaka se ne može prepisati nekoj drugoj medicinskoj dijagnozi kao što su recimo dermatološka oboljenja. Niti se trihotilomanija može bolje objasniti nekim simptomima drugih poremećaja. Sam čin čupanja obično se odvija kada je osoba sama i ona će to pokušati da prikrije i negira. Često se dešava da osoba nije svesna svog poremećaja pa se čupanje odvija dok ona gleda televiziju ili priča telefonom. Ponekad se dešava da osobe sa ovim poremećajem čupaju dlake sa životinja ili lutaka i na taj način ispoljavaju simptome. Pored trihotilomanije postoje još neki srodni poremećaju kao što je grickanje noktiju ili čupkanje kože.

SVAKODNEVNI ŽIVOT I TRIHOTILOMANIJA

TTM poremecaj Trihotilomanija može izazvati socijalnu stigmu ili negativan pogled društa/okoline na sam poremećaj, to može dovesti do toga da osoba zbog osećaja stida izbegava javne nastupe, susrete i ostale društvene situacije, te se povlači u sebe. Stid i osećaj krivice može dovesti do jako niskog nivoa samopouzdanja i samopoštovanja. Kosa se može skratiti i regenerisati, šeširi , perike i drugi modni dodaci se mogu koristiti da se gubitak kose sakrije. Ovaj poremećaj osoba često krije ne samo od porodice i prijatelja već i od doktora i medicinskog osoblja. Postoje rizici kao što su infekcije i trajan gubitak kose. Osobe koje, pored čupanja, svoje dlake i jedu mogu imati problema sa varenjem.
Osoba koja pati od trihotilomanije konstanto doživljava “začarani krug” osećanja, gde je u jednom trenutku pod velikim stresem, dok već u sledećem nastaje veliko olakšanje. DSM-v savetuje da osoba kod sebe osvesti taj poriv i da neprekidno pokušava da sebe spreči da čupa dlake i da će na taj način poriv za čupanjem biti smanjen. Osoba pribegava čupanju da bi se oslobodila oscilacija u osecanjima- tenzija koja se nagomilava potom olakšanje i zadovoljstvo koje prati osećaj sramote i stres stvaraju veliki pritisak, jer osoba ne zna kako sa tim da se izbori. Pomoću terapije se može ustanoviti koje su to emocije koje su okidač za impulse koji dovode do čupanja.(Keuthen i Sprich 2012)
Trihotilomanija može dovesti do pojave poremećaja trihofagija, što je poremećaj jedenja dlaka. Ovaj se poremećaj može javiti kao posledica pokušaja da se sakriju tragovi čupanja. Kao posledica simptoma osoba se u potpunosti može otuđiti i njen socijalni, poslovni i ljubavni život će trpeti.

TTM poremecaj

Terapija

Izbor terapije zavisi od faze života u kom se osoba nalazi. Trihotilomanija u detinjstvu se često ”sama reši” i nema potrebe da se terapija nastavi. Kod odraslih je stanje drugačije, osoba je često izložena poremećaju više godina, samim tim joj se treba pristupiti na taj način-istrajno i lečenjem. Postoje razni vidovi terapije koji se preporučuju- tretiranje navika, bihevioralna terapija, kognitivno-bihevioralna terapija, lekovi i alternativne metode. Lekovi se mogu koristiti da bi se tretirali simptomi trihotilomanije, uključujući anksioznost i depresiju. Terapije gde je uključeno više pristupa pokazale su se kao najefikasnije u lečenju ovog poremećaja, čiji uzroci još uvek nisu do kraja ustanovljeni.
Bihevioralna terapija (BT) i kognitivno-bihevioralna terapija (engl CBT) su najčešće u lečenju trihotilomanije. BT metoda je upoređivana sa alternativnim metodama i pokazalo se da je bihevioralna terapija efektnija od terapije tkz minimalna kontrola paznje (engl. MAC- minimal attention control). Pozitivni efekti BT terapije su efikasniji ipostojani duži vremenski period posle lečenja. CBT terapija sama po sebi nije bila toliko efikasna u lečenju Trihotilomanije. Dijalektička terapija (DBT engl.) –”unapredjeno” kognitivno lečenje koje se pokazalo kao vrlo uspešno i daje pozitivne ishode u lečenju –Trihotilomanije svih težina, emocionalne regulacije, anksioznosti, depresije i iskustvenog izbegavanja (Keuthen et. al. 2012.). DBT kombinuje kognitivno-bihevioralnu terapiju sa terapijom emocionalne regulacije i meditacijom- unapredjenim delovima izvučenim iz Budističkog učenja i meditacije.

Terapija prihvatanjem i posvećenošću (engl. ACT-Acceptance and Commitment therapy) je dala pozitivne rezultate, ona je oblik terapije gde se kombinuje prihvatanje, svesnost i strategije u promeni ponašanja. Jedna studija je pokazala da su adolescenti kod kojih je trihotilomanija tretirana uz pomoć AEBT terapije (terapija prihvatanjem i poboljšanjem ponašanja- engl. Acceptance Enhanced Behavior Therapy) prestali u potpunosti sa čupanjem u periodu od dve nedelje uz drastično smanjen sam poriv i nivo stresa i anksioznosti. Dok pojedini Trihotilomaniju ne smatraju navikom terapija tretiranja navika je proizvela pozitivne rezultate. Studija u kojoj su kombinovane ACT terapija i trening promena navika (engl. HRT- habit reversal training) pokazala je smanjenje poriva za čupanjem od 88,7% (Crosby, Dehli, Mitchell & Twohig, 2012).

Grupna terapija se smatra takođe delotvorenom kod osoba sa Trhitilomanijom, dugoročno uzdržavanje od čupanja je snažan preduslov za potpuni prestanak čupanja dlaka i izlečenje poremećaja (Falkenstein, 2014.)

Kontaktirajte psihologa Aleksandra Jankovića

Test za anksioznost.

20. November 2014. 1 Comment Anksioznost

Da li ste se do sada susreli sa kliničkim testom za anksioznost?

Upitnik koji je pred vama konstruisan je da bi Vam pomogao da utvrdite sa kojim se tačno anksioznim poremećajem sučavate. Upitnik je zasnovan na zvaničnoj klasifikaciji anksioznih poremećaja koju koriste stručnjaci za mentalno zdravlje, poznatoj pod nazivom “DSM – IV” (Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje – četvrto izdanje).

Da li znate zašto se neki ljude brzo i trajno eliminišu anksioznost dok se drugi sa ovim problemom neuspešno bore godinama? Šta čini tu razliku? Ne, nije u pitanju, ni upornost, a nema ni sreća mnogo veze sa tim. Ono što danas jednu osobu izdvaja iz mase i čini je uspešnom jeste spremnost da se suoči sa problemom, spremnost da reši problem, spremnost na akciju …

Besplatno i na lak način otkrite da li ste anksiozni.

Testiraj da li imas anksioznost

Test za anksioznost

Da li ste spremni da se suočite sa pitanjima iz upitnika kako bi ste napokon saznali da li ste anksiozni i/ili koji oblik anskioznog poremećaja je kod Vas prisutan? Ukoliko ste odlučni da se oslobodite anksioznosti popunite prijavu koja se nalazi na desnoj strani ekrana. Sve sto treba da uradite da bi ste odradili test za anksioznost jeste da nam pošaljete zahtev i mi ćemo na Vašu e-mail adresu da pošaljemo link sa kojeg mozete da pristupite testu. Nakon što odgovorite na sva pitanja biće nam potrebno 24h da pregledamo i analiziramo dobijene odgovore kako bi smo došli do zaključaka da li imate anksioznost ili koji tačno oblik anksioznosti je kod Vas prisutan. Dobijene odgovore prosledićemo na Vašu mail adresu.

Veliki broj ljudi koji trpi anksioznost ostaje uskraćen za adekvatan psihodijagnostiku pa samim tim ostaju uskraćeni i za efikasno rešenje problema. Istraživanja koja je sproveo Nacionalni institut za mentalno zdravlje pokazala su da anksiozni poremećaji spadaju u najučestalije mentalne probleme. U protekloj godini, oko 17% populacije patilo je od napada panike, fobija ili drugih anksioznih poremećaja. Međutim samo mali procenat ljudi se podvrgne terapiji.

Ovaj upitnik je tu da bi vam pomogao da utvrdite sa kojim se tačno anksioznim poremećajem suočavate. Otkrivanje problema je već pola rešenja… A za kompetno rešenje problema potrebna Vam je pomoć stručnjaka.
Želimo da ponudimo svim ljudima koji prolaze kroz anksioznost, pouzdanu, preciznu i besplatnu psihodijagnostiku jer uslov za efikasno izlečenje od anksioznosti jeste precizno dijagnostikovanje problema..


Klinicki test za anksioznost DSM-IV


Prijavi se i testiraj se!




Bolujete od anksioznosti
Testirajte se SADA!

 

Šta Klijenti Kazu O Testiranju


Test je najpametnija stvar koju sam mogla da uradim jer sam shvatila da psihijatri nemaju ni vremena ni volje da se bave sa svakim pacijenotom.
Milica
Novinar

Mnogo mi znači što je test klinički, danas toliko ima nekih testova na netu za koje ne znam odakle potiču i ko je autor. Ipak svako bi trebalo da radi posao za koji se specijalizovao.
Nikola
Bankar

Test je odličan sve mi je pogodio. Dobila sam rezultat “Agorafobija bez prdhodnog paničnog poremećaja”, jedna od situacija je da mogu da vozim po gradu, ali se plašim da vozim van grada iz straha da ću izgubiti kontrolu…Nikada nisam dozivela panični napad ali se plašim da bi mogao da mi se desi…
Violeta
Student Farmacije

Hipnoza je najefikasnija u oslobadjanju od pusenja!

30. March 2014. Comments Off on Hipnoza je najefikasnija u oslobadjanju od pusenja! Pusenje

Najveća studija ikada organozovana pokazuje da:

Hipnoza je 3 puta efikasnija od flastera za pušenje i 15 puta od faktora volje.

Hipnoza je najefikasnija u oslobadjanju od pusenja!

Hipnoza je najefikasniji način za prestanak pušenja, po rezultatima, najvećeg naučnog istraživanja, koje je uporedjivalo različite pristupe za prekidanje ove navike.

Meta – analiza , statističkom obradom rezultata iz više od 600 studija, i 72.000 ljudi iz Amerike i Evrope, poredila je brojne načine za prestanak pušenja.

Prosečna hipnoza je preko tri puta efikasnija od metoda zamene nikotina i 15 puta je efikasnija od pokušaja da sami pušači ostave pušenje.

Strah od ludila, strah od smrti

27. March 2014. 1 Comment Strah

Strah od  ludila

ako nam se tokom paničnog ataka javi i tz. depersonalizacija-derealizacija gde nam okolina ili mi sami, izgleda čudno, nekako drugačije i izmenjeno. To je samo jedna od tegoba koje se javljaju tokom jake emocije, ali osobe koje nemaju podatak da se radi samo o neprijatnom simptomu a ne predznaku teške mentalne bolesti, doživljavaju ovakve epizode kao najstrašnije iskustvo koje su imali u životu. Na sreću, sve ovo prolazi nakon uspešnog hipnoterapijskog  tretmana.

strah od ludila, strah od smrti

Strah od smrti

mogu biti i malo drugačiji, poput onih koji se javljaju kod hipohondrije, gde osobe veruju da su obolele od teške bolesti, od koje se ne umire odmah, nego polagano i u velikom procentu – poput raka, AIDS-a, hemofilije i sl. Njih je teško razuveriti, jer stalno sumnjaju da su rezultati medicinskih istraživanja koji nisu pronašli nikakvo telesno oštećenje pogrešni, te menjaju lekare i odlaze na brojna ispitivanja i bolnička lečenja.

I strah od ludila se ne javljaju samo kod paničnog poremećaja, već se mogu videti i kod tz. depersonalizacionog poremećaja, gde u kliničkoj slici dominira osećaj nerealnosti. Recimo, osoba ima utisak kao da joj je telo vazdušasto, kao da su joj ruke lake kao pero, da svet gleda kao kroz staklo, da je kao u nekom filmu i posmatrač svega što se oko nje dešava a ne neposredni učesnik i sl. Ono što je suština je da sve ove i još veliki broj drugih veoma neprijatnih doživljaja, osoba opisuje sa „kao da” jer ih je veoma teško moguće opisati obzirom da su neobični i čudni, a sve vreme shvata da je to posledica psihičkog problema a ne realnost. Zbog ovako neobičnih iskustva retko se odluče da se jave lekaru, ili kad dodju, ne daju potatke o tome već o posledičnim tegobama – recimo o strahu, poremećaju sna, napetosti i sl. Ovaj strah  spada u grupu neurotičnih poremećaja.

3Iako su sve napred navedena stanja, strah za osobu koja ih ima veoma neprijatno, one se tretiraju, leče.

Uspeh je veći kada strah  kraće traje, odnosno ako se ranije jave psihologu. Zbog predrasuda i odbijanja da se na vreme jave psihologu, mnogi strahovi  prelaze u hronična stanja, kada je ponekad potreban tretman i do kraja života. Da je na vreme započet tretman, te osobe bi nastavile dalje da žive bez tegoba ili, eventualno, sa blagim tegobama koje ih ne remete.

Čak i kad se radi o teškim psihijatrijskim poremećajima, kada se na vreme počne lečenje propadanje ličnosti je znatno manje i očuvanost funkcionalnosti duža. I kod najtežih psihijatrijskih oboljenja adekvatna terapija sprečava bolnička lečenja, pojavu neadekvatnog ponašanja usled napredovanja bolesti i česta pogoršanja. Najnovija istraživanja govore čak i o mogućem zaustavljanju ili usporavanju procesa kod psihoza ako se skrati vreme od pojave prvih simptoma i početka tretmana, tako i strah.

Specifične fobije

23. March 2014. Comments Off on Specifične fobije Fobije

Definicija specifičnih fobija

Specifične fobije predstavljaju intezivni strah i izbegavnje jedne određene vrste objekta ili situacija. Strah i izbegavanje dovoljno su snažni da ometaju svakodnevnu rutinu, posao ili odnose, i da uzrokuju značajnu duševnu patnju.

Specificne fobije

Najčešće specifične fobije:

Fobija od životinja. Ova fobija uključuje strah i izbegavanje zmija, slepih miševa, pacova, paukova, pčela, pasa i drugih životinja. Obično se ove fobije javljaju još u detinjstvu, i tada se uzimaju u obzir kao normalni strahovi. Samo ako ovi strahovi opstaju i u adolescenciji i ugrožavaju svakodnevno funkcionisanje ili izazivaju značajan stepen stresa onda se oni klasifikuju kao specifične fobije.

Akrofobija (strah od visine). Kod akrofobije postoji tendencija da se osoba plaši visokih spratova građevina ili da se nađete na vrhu planine, brda ili visokih mostova. U takvim situacijama može iskusiti vrtoglavicu ili  impuls da skoči, obično doživljen kao uticaj neke spoljašnje sile koja  tera da se ,,strmoglavi“ sa litice.

Fobija od liftova. Ova fobija uključuje kako strah od toga da će sajle koje drže lift popucati i da će se lift srušiti tako i strah da će se lift pokvariti i da će osoba koja ima strah od lifta ostati zarobljena unutar lifta. U ovakvim slučajevima osoba može imati panične reakcije iako nema istoriju paničnih napada ili agorafobiju.

Fobija od aviona. Najčešće uključuje strah od toga da će se avion strušiti. Sa druge strane, može uključivati strah od visokog pritiska u kabini koji može izazvati gušenje. Strah od letenja je veoma česta fobija.

Fobija od lekara/zubara. Ova fobija počinje sa strahom od bolne procedure koja se odigrala u lekarskoj ordinaciji a koju osoba ima u svom iskustvu. Kasnije se to iskustvo generalizuje na sve što ima veze sa lekarima/zubarima. Opasnost od ove fobije dovodi do izbegavanja  neophodnih medicinskih tretmana a da izbegavanje medicinskih tretmana može da dovede do ozbiljnog narušavanja zdravlja pa i do smrti.

Fobija od krvi. Ova fobija podrazumeva da osoba ima tendenciju onesvešćivanja (pre nego paničnog napada) ako vidi krv ili oseti bol prilikom primanja injekcije ili slučajne povrede koja je izazvala krvarenje. Pre onesvešćšivanja dolazi do jake mučnine i jakog gadjenja.

Fobija od bolesti. Obično ova fobija obuhvata strah od bolesti, patnje i/ili smrti. Obično se ljudi sa ovom fobijom boje od nekih određenih bolesti kao što su: srčani udar,  kancer. sida ili se boje neke retke i teške bolesti. Postoji tendencija da se konstantno traži potvrda lekara da je osoba zdrava kao i izbegavanje situacije za koju smatra da ima veze sa bolešću od koje se plaši.

 

Opsesivno-Kompulsivni poremecaj i njegovo lečenje

20. March 2014. Comments Off on Opsesivno-Kompulsivni poremecaj i njegovo lečenje Opsesivno-Kompulsivni poremecaj

Opsesivno-Kompulsivni poremecaj i njegovo lečenje

Opsesivno-Kompulsivni poremecaj  nije redak problem, ljudi koji pate od Opsesivno-Kompulsivni poremećaj (OKP) zadržavaju svoje probleme za sebe. To je zbog vrlo iracionalne prirode opsesija, mnogi su plaše da otkriju svoj problem. U Srbiji nepostoji tačan uvid koliki je broj ljudi koji ima Opsesivno-Kompulsivni poremecaj. U Velikoj Britaniji je radjeno istraživanje da je više od milion ljudi patio do OKP. OKP naravno obuhvata i opsesivne misli i kompulsivna ponašanja. Nema sumnje, da je OKP utiče na ljude u svim kulturama, zanimanjima i radikalnih grupa. Pre opisa neke od sadašnjih pristupa, treba reći  da opsesije i prinuda po sebi su deo našeg života. Ne postoji jedna osoba koja nije okupirana nekom  iracionalnom idejom ili ko nije bio zabrinut zbog misli koje se odnose na krivice, perfekcionizam, ili neki aspekt savesti.

opsesivno-kompulsivni poremecaji i lecenje

Šta izaziva Opsesivno-Kompulsivni poremecaj?

U poslednjih nekoliko godina, postalo je jasno da je osnova OKP nalazi u neznatnim razlikama u strukturi i hemij mozga. Naše znanje ovih moždanih razlika je u ekspanziji sa najnovijim dostignućima u mozgu snimanja. S obzirom da je moguće da se skenira mozak koristeći neke od najnovijih magnetna rezonanca i  skenear. Ipak, i pored priznanja da su neki delovi mozga različiti u OKP obolelih, mi još uvek ne znamo kako ove strukturne razlike odnose se na preciznim mehanizmima OKP. Još jedan interesantan pravac istraživanja je u oblasti genetike i najnoviji rad se obavlja u nekoliko delova sveta i ukazuje da  može biti značajana genetska osnova za OKP, takođe je jasno da strukturni i hemijski uzroci nisu ceo odgovor. Opsesivno i kompulsivno razmišljanje i ponašanje se može naučiti iz različitih iskustava, na primer, u detinjstvu, nakon traumatičnih događaja iz jedne ili druge vrste i, ukoliko su izložene majke, oca ili drugog značajnog rođaka sa OKP. Dakle, ljudi mogu da se rodi sa biološkim sklonosti ka OKP, ali se  nikada ne razvije u poremećaj, dok drugi se rađaju sa istim predispozicijama, ali pod uticajem negativnih okolnosti javlja se Opsesivno-kompulsivni poremecaj.

Opsesivno-kompulsivni poremecaj i Lečenje

Osobe koje imaju OKP sve više se odlučuju na metod hipnoterapije jer je vrlo efikasna u kombinaciji sa kognitivnom terapijom. Na taj nacin osoba se edukuje kako da razmišlja I kako da se ponaša uz relaksacioni trenig koji je veom koristan za Opsesivno-kompusivni poremecaj.

Socijalna fobija ishod savremenog doba

16. March 2014. Comments Off on Socijalna fobija ishod savremenog doba Socijalna Fobija

Šta je socijalna fobija?

Socijalna fobija je jedna od najčešćih fobija u savremenoj društvenoj sredini. Socijalna fobija je strah od toga da će nas drugi protumačiti kao nesposobne, smotane, glupe ili lude. Ljudi koji imaju socijalnu fobiju imaju osećaj da šta god da rade sve će biti primećeno od strane drugih.

U suštini, socijalna fobija je strah od ljudi. Ako patite od socijalne fobije/socijalne anksioznosti, taj strah postaje stvarno faktor koji izuzetno kvari kvalitet života.

Simptomi socijalne fobije:

  • suva usta
  • crvenjenje
  • nemogućnost uriniranja  u javnim toaletima
  • dijareja
  • mucanje
  • znojenje (dlanova, ispod pazuha, čelo, lice, čitavo telo)
  • lupanje srca

Na kraju krajeva, nabrojani simptomi kada počnu da se manifestuju dok ste okruženi ljudima, mogu da  stvore toliku neprijatnost koja može da naraste čak i do pravog napada panike.

Socijalna fobija ishod savremenog doba

Osobe  sa socijalnom fobijom, mogu da organizuju ceo svoj život tako da izbegavaju situacije u kojima može doći do socijalne interakcije.   To može da uključuje izbegavanje korišćenja mobilnih telefona           ( kuckanje ili pisanje pred drugima),  potpisivanje svog imena, izbegava slavlja, proslava i okupljanja,  kao sve što bi moglo da ih stavi u centar pažnje.

Socijalna fobija može da se manifestuje kao izbegavanje situacija koja uključuje sukob sa kolegama, posebno izbegavanje sukoba sa autoritetom, kao što su: šef, direktor, menadzer, policajac, supružnik.   Medjuljudske raspave ili sukobi mogu dramatično povećati simptome socijalne fobije/socijalne anksioznosti, donoseći sa sobom intenzivan strah i nelagodu.

Efekat socijalne fobije može biti toliko uporan i neprijatan da osoba posrne za alkoholom kao za oblikom samopomoći. Masovna je pojava da ljudi koji imaju socijalnu fobiju/anskioznost ublažavaju neprijante simptome i nalaze olkšanje u alkoholu, kako bi se  “opustili malo”.

Tokom vremena socijalna fobija lako može da se razvijaju u depresivni poremećaj kao i u agorofobiju.

Strah od javnog nastupa (ili trema) je takođe oblik socijalne fobije (socijalne anksioznosti), ali  ipak  pojedinci koji imaju tremu mogu da vode  savršeno normalan život, bez problema sve do momenta  kada  se od njih zahteva da budu u centru pažnje (npr: da stoje pred drugima, da govore javno, da prikažu odredjenu veštinu itd.). U takvim situacijama, socijalna anksioznost  može da se pojavi  u punoj  snazi i svi poznati simptomi socijane fobije tada mogu da izbiju na površinu.

Socijalna fobija  je izazvana  zbog toga sto  osoba  brine sta će drugi misliti o njoj  i o njenim  sposobnostima, stim da svoje misli o sebi, projektuje na druge ljude.

Narcisoidnost i egocentričnost su glavne karakteristike socijalne fobije.

Najvažnije od svega jeste da je problem rešiv uz pomoć hipnoze.

Pozovite i uverite se sami!

Kontaktirajte psihologa Aleksandra Jankovića

Hipnoza za Anksioznost

12. March 2014. Comments Off on Hipnoza za Anksioznost Anksioznost

Anksioznost ne mora da bude stil života

Hipnoza kojom se eliminisu anksioznost i napadi panike pokazala se kao veoma moćan psihoterapeutski alat. Upotreba  hipnoze u rešavanju anksioznosti ogleda se u  promeni misaonog  procesa koji dovodi do anksioznosti i panike. Tokom procesa hipnoterapije klijent smanjuje uznemirenost od prethodnog negativnog iskustva koje je doživeo u prošlosti i pokrece podsvesne mehanizme promene, tako da u situaciji koja ga je ranije uznemiravala sada reaguje funkcionalno u skaldu sa svojim licnim vrednostima.

Anksioznost ne mora da bude stil zivota

Postoje različitih  vrste anksioznosti. Neophodno je tačno utvrditi koji tip anksioznosti ima klijent kako bi se hipnoza adekvatno primenila.

Anksiozne poremećaje delimo na:

Kako hipnoza leči anksioznost?

Hipnoza menja osnovni način  podsvesnog  razmišljanja i sistema verovanja koji podržavaju anksioznost. Pristupa se promeni sistemu  verovanja pomoću hipnoze i hipnoterapije kako bi se srušio stari sistem verovanja a samim tim i navike u ponašanju i reagovanju. Hipnozom “ulazimo” u podsvesni um kako bi smo osvetili stare programe zatim eliminišemo stare programe a na njihovo mesto unosimo željeni novi obrazac.

Anksioznost se javlja tokom tinejdžerskih godina ili u ranom odraslom dobu, uzroci javljanja anksioznosti su različiti. Hipnoza nam omogućava da kod svakog klijenta odkrijemo tačan uzrok problema. Veoma često je anskioznost povezana sa velikim životnim promenama koje su potencijalno stresne: Završetak studija, venčanje, rođenje prvog  deteta itd. Kada se javi anksioznost u odredjenoj situaciji tada podsvest počne da izbegava takve situacije jer ima jedan primarni zadatak u životu, a to je da vas zaštiti. Ako vas  nešto uplašiti ili ozbiljno osramotiti podsvest će nastojati da izbegne istu situaciju. To je ono što se zove tehnika  izbegavanja. Problem se javlja kada pocnemo da izbegavamo situacije koje su svakodnevne kao što su samostalano kretanje, odlazak medju ljude, cekanje u redu, lift, autobus, javni nastup i svim tim izbegavanjem ozbiljno narušimo kvalitet života i sebi i nama najbližim ljudima. Zato neki ljudi čvrsto odluče da naprave promenu u svom životu uz pomooć hipnoze.

Kontaktirajte psihologa Aleksandra Jankovića

Strana 1 od 812345»...Poslednja »
2016 © psihoBata - Hipnoza, Depresija, Anksioznost