Uvod

Iako nam se tokom paničnog ataka javi i tz. depersonalizacija-derealizacija gde nam okolina ili mi sami, izgleda čudno, nekako drugačije i izmenjeno. To je samo jedna od tegoba koje se javljaju tokom jake emocije, ali osobe koje nemaju podatak da se radi samo o neprijatnom simptomu a ne predznaku teške mentalne bolesti, doživljavaju ovakve epizode kao najstrašnije iskustvo koje su imali u životu. Na sreću, sve ovo prolazi nakon uspešnog hipnoterapijskog  tretmana.

Strah od smrti

mogu biti i malo drugačiji, poput onih koji se javljaju kod hipohondrije, gde osobe veruju da su obolele od teške bolesti, od koje se ne umire odmah, nego polagano i u velikom procentu – poput raka, AIDS-a, hemofilije i sl. Njih je teško razuveriti, jer stalno sumnjaju da su rezultati medicinskih istraživanja koji nisu pronašli nikakvo telesno oštećenje pogrešni, te menjaju lekare i odlaze na brojna ispitivanja i bolnička lečenja.

I strah od ludila se ne javljaju samo kod paničnog poremećaja, već se mogu videti i kod tz. depersonalizacionog poremećaja, gde u kliničkoj slici dominira osećaj nerealnosti. Recimo, osoba ima utisak kao da joj je telo vazdušasto, kao da su joj ruke lake kao pero, da svet gleda kao kroz staklo, da je kao u nekom filmu i posmatrač svega što se oko nje dešava a ne neposredni učesnik i sl. Ono što je suština je da sve ove i još veliki broj drugih veoma neprijatnih doživljaja, osoba opisuje sa „kao da” jer ih je veoma teško moguće opisati obzirom da su neobični i čudni, a sve vreme shvata da je to posledica psihičkog problema a ne realnost. Zbog ovako neobičnih iskustva retko se odluče da se jave lekaru, ili kad dodju, ne daju potatke o tome već o posledičnim tegobama – recimo o strahu, poremećaju sna, napetosti i sl. Ovaj strah  spada u grupu neurotičnih poremećaja.

3Iako su sve napred navedena stanja, strah za osobu koja ih ima veoma neprijatno, one se tretiraju, leče.

Uspeh je veći kada strah  kraće traje, odnosno ako se ranije jave psihologu. Zbog predrasuda i odbijanja da se na vreme jave psihologu, mnogi strahovi  prelaze u hronična stanja, kada je ponekad potreban tretman i do kraja života. Da je na vreme započet tretman, te osobe bi nastavile dalje da žive bez tegoba ili, eventualno, sa blagim tegobama koje ih ne remete.

Čak i kad se radi o teškim psihijatrijskim poremećajima, kada se na vreme počne lečenje propadanje ličnosti je znatno manje i očuvanost funkcionalnosti duža. I kod najtežih psihijatrijskih oboljenja adekvatna terapija sprečava bolnička lečenja, pojavu neadekvatnog ponašanja usled napredovanja bolesti i česta pogoršanja. Najnovija istraživanja govore čak i o mogućem zaustavljanju ili usporavanju procesa kod psihoza ako se skrati vreme od pojave prvih simptoma i početka tretmana, tako i strah.