Strah od ludila, strah od smrti

Strah od ludila, strah od smrti

Strah od  ludila

ako nam se tokom paničnog ataka javi i tz. depersonalizacija-derealizacija gde nam okolina ili mi sami, izgleda čudno, nekako drugačije i izmenjeno. To je samo jedna od tegoba koje se javljaju tokom jake emocije, ali osobe koje nemaju podatak da se radi samo o neprijatnom simptomu a ne predznaku teške mentalne bolesti, doživljavaju ovakve epizode kao najstrašnije iskustvo koje su imali u životu. Na sreću, sve ovo prolazi nakon uspešnog hipnoterapijskog  tretmana.

strah od ludila, strah od smrti

Strah od smrti

mogu biti i malo drugačiji, poput onih koji se javljaju kod hipohondrije, gde osobe veruju da su obolele od teške bolesti, od koje se ne umire odmah, nego polagano i u velikom procentu – poput raka, AIDS-a, hemofilije i sl. Njih je teško razuveriti, jer stalno sumnjaju da su rezultati medicinskih istraživanja koji nisu pronašli nikakvo telesno oštećenje pogrešni, te menjaju lekare i odlaze na brojna ispitivanja i bolnička lečenja.

I strah od ludila se ne javljaju samo kod paničnog poremećaja, već se mogu videti i kod tz. depersonalizacionog poremećaja, gde u kliničkoj slici dominira osećaj nerealnosti. Recimo, osoba ima utisak kao da joj je telo vazdušasto, kao da su joj ruke lake kao pero, da svet gleda kao kroz staklo, da je kao u nekom filmu i posmatrač svega što se oko nje dešava a ne neposredni učesnik i sl. Ono što je suština je da sve ove i još veliki broj drugih veoma neprijatnih doživljaja, osoba opisuje sa „kao da“ jer ih je veoma teško moguće opisati obzirom da su neobični i čudni, a sve vreme shvata da je to posledica psihičkog problema a ne realnost. Zbog ovako neobičnih iskustva retko se odluče da se jave lekaru, ili kad dodju, ne daju potatke o tome već o posledičnim tegobama – recimo o strahu, poremećaju sna, napetosti i sl. Ovaj strah  spada u grupu neurotičnih poremećaja.

3Iako su sve napred navedena stanja, strah za osobu koja ih ima veoma neprijatno, one se tretiraju, leče.

Uspeh je veći kada strah  kraće traje, odnosno ako se ranije jave psihologu. Zbog predrasuda i odbijanja da se na vreme jave psihologu, mnogi strahovi  prelaze u hronična stanja, kada je ponekad potreban tretman i do kraja života. Da je na vreme započet tretman, te osobe bi nastavile dalje da žive bez tegoba ili, eventualno, sa blagim tegobama koje ih ne remete.

Čak i kad se radi o teškim psihijatrijskim poremećajima, kada se na vreme počne lečenje propadanje ličnosti je znatno manje i očuvanost funkcionalnosti duža. I kod najtežih psihijatrijskih oboljenja adekvatna terapija sprečava bolnička lečenja, pojavu neadekvatnog ponašanja usled napredovanja bolesti i česta pogoršanja. Najnovija istraživanja govore čak i o mogućem zaustavljanju ili usporavanju procesa kod psihoza ako se skrati vreme od pojave prvih simptoma i početka tretmana, tako i strah.

Strah od straha

Strah od straha

Strah od straha

Takav strah je nešto najgore šta možemo sebi uraditi. Sa svim našim negativnim osećajima moramo biti tolerantni pa tako i sa ovim. Razne nesretne prilike kroz naš život su nas učinile plašljivim tako da i sama pomisao na budućnost ili neke buduće događaje u nama stvara strah kako ćemo reagovati na njih. Toliko ih ponavljamo da nam postaju svakodnevnica. Pobediti ih možemo samo drugačijim načinom razmišljanja(optimizmom). Nisu toliko važne okolnosti oko nas niti problemi s kojima se susrećemo nego naš stav prema njima. Mnogi ljudi se boje npr. zmija,a neznaju da im mnogo više šteti taj strah nego ugriz zmije(osim nekih ekstraotrovnih a njih kad nas nema). Mnogi se boje morskih pasa a neznaju da u svetu broj nastradalih od njih je jako malo. S druge strane niko se ne boji da sedne za volan pijan ili drogiran a tu je mnogo veća opasnost. Opravdani strah je dobar i čuva nas od neprilika ali on je neuporedivo manji od naših iluzornih strahova. Ne postoji osoba koja nema svojih problema i neprilika ali kad ih hrabro pogledamo u oči gubi se taj strah od straha. Tada nam je bol neuporedivo manja pa kažemo:“..gde ste problemi da vam pokažem ko sam..“. Život nam tada postaje radostan izazov jer i ako pogrešimo nije greh. Bolje pokušati i pogrešiti nego ne pokušati ništa. Greške nam postaju pouka i jedini put unutarnjem miru. Greška nema smisla ako ne izvučemo pouku. Kad se odreknemo želje da budemo savršeni problemi neće otići odmah ali ih se nećemo panično bojati već hrabro krenuti u nove izazove.

strah od straha

Strah je emocija koja nas zaustavlja u našim akcijama

Ako joj dopustimo da to i učini, samo je jačamo. Umesto toga, mnogo je bolja opcija suočiti se sa strahom, dopustiti sebi da prođemo kroz njega nastavljajući da radimo ono u čemu nas isti sprečava. Kvalitet našeg života jako je duboko povezan sa emocijama koje imamo u sebi i sa kojima provodimo dane. Izbor je na nama koju emociju ćemo svakog dana odabrati kao prioritetnu. Što bolje emocionalno stojimo, to ćemo postići veće uspehe u životu, nego se prepustiti da nas vodi strah.

Strah od odbacivanja!

Strah od odbacivanja!

Strah od odbacivanja!

Strah od odbacivanja se razlikuje od straha od odvajanja!

strah od odbacicanja

 

 

 

 

 

 

 

Kod straha od odvajanja dete se boji da će nekim slučajem biti razdvojeno od roditelja (da će se izgubiti, da će roditelj umreti itd.), a kod  straha od odbacivanja dete se boji da će ga roditelji namerno ostaviti zato što ga ne vole, ili zato što više vole neko drugo dete,ili zato što je dete nevaljalo. Dok se dečiji  strahovi od odvajanja i od odbacivanja prvobitno vezuju za roditelje, kasnije se strah od odvajanja može zadržati u vezama sa emotivo bliskim osobama, a straha od odbacivanja se eventualno zadržava u odnosima sa distanciranim prestavnicima ljudskog društva(nepoznate osobe  ili osobe koje nisu bliske,vršnjaci, autoritet itd.).

Sreah od odbacivanje od drugih ljudi uglavnom se svodi na strah od samog sebe. U osnovi je predstava o sebi kao inferiornom biću (samoprezir I inferiornost). Osoba veruje da bi mogla da uradi nešto neadekvatno, na šta će drugi samo reagovati porugom I odbacivanjem.

Strah od odbacivanja i osećanje povređenosti i ljutnje  javljaju se  kao posledica odbacivanja od strane osobe čiju naklonost želimo, a u svojoj osnovi imaju pretaranu potrebu za ljubavlju. Želja za ljubavlju pretočena u imperativ i zahtev da ljubav moramo imati i da bez nje ne možemo biti srećni, košta nas nezdravih emocija kao što su ljubomora, posesivnost, mržnja, osećanje odbačenosti i niže vrednosti, povređenosti…

Osobe koje samo žele da budu voljene osećaće tugu i povređenost kada naiđu na nenaklonost i odbijanje od strane osoba koje su im u životu bitne i koje vole (partneri, članovi porodice itd). Osobe vođene imperativom da moraju biti voljene , osećaće preosetljivost na odbacivanje ( ili samo na male znake nenaklonosti) od strane svake osobe, pa čak i one koja im se ne sviđa mnogo. Njihova osećanja i celokupno njihovo ponašanje organizovan je tako da njihova egzistencija, sreća i sigurnost zavise od toga da li su voljene ili nisu, ako nisu javlja se strah.

Da li je normalan strah od javnog nastupa?

Da li je normalan strah od javnog nastupa?

Strah od javnog nastupa!

Da li je normalan strah od javnog nastupa?

strah od javnog nastupa

 

 

 

 

 

 

Strah od javnog nastupa je oblik socijalne anksioznosti. On može da bude izražen kao teškoća da se govori pred drugima, kao nedostatak veštine da se pred drugima na adekvatan način izrazi, a može da bude i posledica interakcije ova dva fenomena. Ovaj strah ili anksioznost se manifestuje kroz tri različita sistema odgovora; kognitivno funkcionisanje, motorno ponašanje i reakcije autonomnog nervnog sistema. Često se dešava da su ovi sistemi odgovora u međusobnoj interakciji i da se javljaju gotovo istovremeno.

Strah  od javnog nastupa može da se javi iznenada nakon nekog stresnog ili ponižavajućeg iskustva javnog predstavljanja, iako je uobičajenije da se razvija tiho i da postane uočljiv tek pri kraju detinjstva ili u periodu adolescencije. U studiji koju su objavili Štajn, Voker i Ferde navodi se da se kod 90% osoba koje su učestvovale u istraživanju ovaj strah javio pre dvadesete godine života. Drugi istraživači, Hofman, Elers i Rot, navode da se strah od javnog nastupa javlja u proseku u trinaestoj godini života.

U osnovi straha od javnog nastupa jeste ideja da ako otkrijemo sopstvene nedostatke, naša vrednost u očima drugih će biti smanjena. Strah od javnog nastupa često je praćen tipičnim telesnim reakcijama straha kao što su drhtanje, znojenje dlanova, ubzan rad srca itd.

Strah od javnog nastupa je normalan!!!

Strah od javnog nastupa predstavlja normalnu reakciju uoči držanja govora ili izlaganja prezentacije. On je prisutan čak i kod onih čija profesija podrazumeva učestalo javno izlaganje kao što su glumci, pevači, političari… Ne postoji osoba, ma koliko da ima iskustva u oblasti javnog nastupa, koja izlazi pred publiku bez ikakvog osećaja treme. Takozvana pozitivna trema tj. izvestan nivo napetosti su čak i potrebni da bi izlaganje bilo dobro. Samim tim što nam je stalo da naše izlaganje bude kvalitetno, sasvim je i logično da uoči izlaska pred publiku osećamo određen nivo napetosti.

Dakle, strah od javnog nastupa je prirodna reakcija koja se ne može ukloniti. Jedino što se može postići jeste da se intenzite ovog straha ublaži kako ne bi u potpunosti paralisao osobu u njenom izlaganju. Stoga je u pripremi za javni nastup veoma važno prihvatiti ideju da je strah od javnog nastupa normalna, čak i u izvesnoj meri je nužan strah.

 

Strah od gubitka kontrole

Strah od gubitka kontrole

Strah od gubitka kontrole

U osnovi strah od gubitka kontrole saznajte šta leži?

strah od gubitka kontrole

 

 

 

 

 

Strah od gubitka kontrole je redovni pratilac i sastavni  pre svega: napada panike i opsesivno – komplusivnog poremećaja. U osnovi straha od gubtika kontrole je pogrešna, netačna procena osobe da će u nekom trenutku izgubiti kontrolu nad svojim ponašanjem i/ili emocijama što predstavlja uvod u ludilo, uvod u duševnu bolest.  Što je strah koji osoba oseća jači to je osoba sklonija da veruje da će doći do gubitaka kontrole, što stvara dodatni strah.  Postoje dva aspekta ideje o gubitku kontrole, gubitak kontrole u ponašanju i verovanje osobe da gubi kontrolu nad osećanjima.

Osobe koja ima strah od gubitka kontrole veruje  da ako se prepusti nadolazećem strahu, odustane od brige ili ruminativnih misli da će izgubuiti kontrolu nad sopstvenim ponašanjem. Osobe koje pate od opsesivno – kompulsivnog poremećaja ponekada zamišljaju da će uraditi nešto što je u potpunosti suprotno njihovom moralnom sistemu vrednosti i toga se jako plaše. Ovakve slutnje se nikada ne obistine kod osoba koje imaju opsesivno – kompulsivni poremećaj.

Osobe ima strah od gubitka kontrole  duboko veruju da moraju kontrolisati sve, svoje misli, osećanja i ponašanja, jer i sama pomisao na nešto loše može predstavljati uvod u realizaciju i ponašanje istog. Kada pričamo o gubitku kontrole nad ponašanjem treba istaći da je moguć  samoda se javi  kod osoba sa teškim (psihotičnim) duševnim ili neurološkim bolestima, koje podrazumevaju postojanje genetske vulnerabilnosti (postojanje takvih poremećaja u bližoj ili daljoj porodici) ili oštećenja mozga.

Strah od gubitka kontrole nad emocijama je takođe posledica pogrešnog uverenja da prihvatanje neprijatnih emocija i odustajanje od njihovog suzbijanja vodi u ludilo i mentalnu dezintegraciju. Uverenje osobe da gubi kontrolu nad sopstvenim osećanjima je inicirano naviranjem osećanja koja je osoba do sada uporno izbegavala, potiskivala ili poricala. Prihvatanje i suočavanje sa tim neprijatnim emocijama je jedini način za njihovo integrisanje. Da bi se osoba prepustila i prihvatila ova osećanja neophodno je da prvo prestane da ih se plaši.

Uz hipnoterapiju osoba  uči  kako da izražava i prihvati svoja osećanja kojih se plaše i na taj način ih  osvesti  i integriše. Strah od gubitka kontrole je samo pokazatelj da je kontrola koju osoba praktikuje suviše rigidna i neodrživa. S toga osoba može naučiti jedan zreliji i fleksibilniji vid kontrole koji ne podrazumeva strah.