Poremećaj Depersonalizacije/ Derealizacije

Poremećaj Depersonalizacije/ Derealizacije

Uvod

Poremećaj depersonalizacije i derealizacije je vrsta disocijativnog poremećaja gde se kod osobe javlja osećaj nestvarnosti, odvojenosti i otuđenosti od sebe, vlastitih misli, osećanja, tela i okoline. Simptomi se mogu pojaviti iznenada ili postupno više meseci, čak godina, u nekim slučajevima. Postoji evidencija o tome da se ovde radi o pojavama koje imaju različite neurološke mehanizme , nekoliko „mesta nastanka“ u mozgu. Prema DSM-V (Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje) poremećaj depersonalizacije i derealizacije je česta pojava danas, polovina odraslih osoba doživi najmanje jednu epizodu ovog poremećaja u toku radnog veka, iako manje od 2% populacije ima jače simptome (Američka psihijatrijska asocijacija,2013).
Simptomi depersonalizacije i derealizacije su česti kao posledica nekog traumatičnog iskustva. Osobe koje su bile izložene traumama i zlostavljanju imaju povećan rizik od oboljevanja od ovih poremećaja. Tretiranje poremećaja depersonalizacije/derealizacije uključuje pronalaženje uzroka, tretiranje stresora kao i rad na razvijanju raznih mehanizama koje bi osoba koristila u „borbi“ protiv ovog poremećaja.

Poremecaj Depersonalizacije/Derealizacije

Simptomi Poremećaja depersonalizacije/ derealizacije

Primarni simptom poremećaja depersonalizacije / derealizacije je konstantano ili ponavljajuće iskustvo bilo depersonalizacije ili derealizacije. Poremećaj deralizacije opisan je kao maglovito stanje ili osećanje kao da je osoba u snu,da je napustila telo i sve gleda iz „trećeg lica“, potpuno odvojena od okruženja.Ova stanja se mogu manifestovati na razne načine. Neke osobe imaju izmenjen osećaj za vreme dok se kod nekih osoba javlja utisak kao da oni nisu ljudi, kao da su sa druge planete. Mnoge osobe se žale da osećaju vrtoglavicu, zujanje ili da im je u glavi maglovito. Imaju utisak da će poludeti što dodatno produbljuje frustraciju.Da bi se dijagnoza pravilno postavila simptomi moraju uzrokovati patnju ili oštećenje, simptomi se ne uzimaju u obzir ako je uzrok konzumiranje narkotika, lekova ili drugih poremećaja. (Američka psihijatrijska asocijacija, 2013).

Manifestovanje poremećaja

Način na koji se poremećaj depersonalizacije i derealizacije manifestuje medju pacijentima u velikoj meri se razlikuje. Kod nekih se epizode pojavljuju iznenada bez upozorenja, kod nekih je taj osećaj konstantan i ne jenjava, neki su uspešno prepoznali okidače koji uzrokuju epizode ovog poremećaja, a neki su u stanju da sami izazovu takva stanja. (Guralnik i Simon, 2010).

Učestalost

DSM-V (Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje) procenjuje da polovina svih odraslih osoba ima iskustvo sa bar jednom epizodom poremećaja depersonalizacija/derealizacije, 2% odraslih osoba ima stalne epizode ili epizode koje se ponavljaju. Prosečna starost ljudi kod kojih se epizoda aktivira po prvi put je 16, iako se simptomi mogu javiti i u detinjstvu. Manje od 5% odraslih iskusi aktiviranje epizoda poremećaja posle 25 godine života. (Američka psihijatrijska asocijacija,2013).

Posledice na socijalni život čoveka

DMS-V objašnjava da simptomi poremećaja depersonalizacije/derealizacije utiču na ljude tako da oni imaju poteškoća, što utiče na rad, na produktivnost na poslu, u školi, kao i na odnose sa drugim ljudima.Osećaj otuđenosti od samog sebe ili okruženja može dovesti do problema sa koncentracijom, učenjem i postizanjem rezultata. Emotivna otuđenost može dovesti u pitanje odnose sa partnerom, porodicom i drugim ljudima.(Američka psihijatrijska asocijacija,2013)

Poremećaji koje prati Poremećaj depersonalizacije/derealizacije

Poremećaj depersonalizacija/derealizacije se često pojavljuje uz anksioznost, depresiju ili oba.(Američka psihijatrijska asocijacija,2013). Osobe kojima je dijagnostikovan posttraumatski stres i panika su takođe podložne epizodama poremećaja depersonalizacije/derealizacije( Weiner i Mckay, 2013). Granični poremećaj, anksiozna reakcija i opsesivno kompulsivni poremećaj su najčešći poremećaji uz koje se poremećaj depersonalizacije i derealizacije manifestuje(Američka psihijatrijska asocijacija)

Poremećaj depersonalizacije/derealizacije i trauma

Traume i zlostavljanje nisu dijagnostičke karakteristike poremećaja depersonalizacija i derealizacije, ali se prepoznaju kao neki od uzročnika.Tokom traumatičnih događaja, kao što su, zloupotreba, zlostavljanje, fizički napad ili nesreća, uobičajeno je da osoba doživi simptome poremećaja depersonalizacije i derealizacije kao jedan od odbrambenih mehanizama, veruje se da se tako osoba na neki način štiti od bola uzrokovanog traumom. Kod osoba koje su bile izložene nasilju i zlostavljanju u detinjstvu poremećaj depersonalizacije i derealizacije se češće dijagnostifikuje u odnosu na ostatak populacije odraslih ljudi (Guralnik i Simon,2010). Iako je fizičko i seksualno zlostavljanje traumatično i može povremeno dovesti do simptoma, emotivno zlostavljanje je najčešći faktor koji dovodi do poremećaja depersonalizacije i derealizacije. Iskustva u detinjstvu poput odbijanja,terora, eksploatacije, izolacije i negiranje emocionalnog reagovanja najčešći su uzrok poremećaja kod odraslih osoba(Hunt, 2010). DMS-V (Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje) objašnjava da, iako je trauma faktor u razvoju poremećaja depersonalizacije i derealizacije, faktor ličnosti kao što su emotivna nezrelost i izbegavanje štete takođe doprinose u razvoju poremećaja.

Moždane aktivnosti usled Poremećaja depersonalizacije i derealizacije

Aktivnost nekoliko regija u mozgu implicira na poremećaj depersonalizacije i derealizacije. Senzorni korteks je odgovoran za sakupljanje i slanje infomacija do dela u mozgu koji obradjuje senzorne nadražaje i doživljaje. U senzornom korteksu se vidi prevelika aktivnost za vreme delovanja epizode poremećaja depersonalizacije/derealizacije. Amigdala, koja reguliše emotivno reagovanje u mozgu, je nedovoljno aktivna kod osoba sa poremećajem depersonalizacije/derealizacije, što uzrokuje osećaj apatije, neku vrstu emotivne anesteziranosti. Insula (beta ćelije zadužene za izlučivanje insulina,nalaze se u pankreasu), koja reguliše senzacije u telu, takođe je nedovoljno aktivna tokom delovanja epizoda poremećaja depersonalitacije/derealizacije. Hipokampus je zadužen za narativnu memoriju. Ponekad, kao posledica traume,hopokampus ne uspe da sačuva informacije u mozgu, što dovodi to raznih oblika amenzije. Postoji više teorija o tome kako mozak funkcioniše pod uticajem poremećaja depersonalizacije/derealizacije. Sveopšte uverenje je da delovi mozga zaduženi za senzorne informacije, emocije i memoriju ne rade uskladjeno i da pojačana aktivnost nekih delova, a umanjena aktivnost drugih utiče na stvaranje simptoma poremećaja depersonalizacije i derealizacije (Hunt, 2010)
Pored lečenja traume koja je izazvala poremećaj depersonalizacije/derealizacije, mnogi terapeuti pristupaju u terapiji poboljšavanju veština kojim će osoba poremećaj preovladati.Važne veštine kojima se simptomi poremećaja mogu prevazići su regulisanje emocija, adaptacija na život posle traume, socijalne veštine i razvoj zdravog unutrašnjeg identiteta. Iako je razvijanje mehanizma odbrane i veštine suočavanje i prevazilaženja jako bitan, oni nikada ne smeju zameniti suočavanje sa traumom ili nizom traumatskih iskustava koje je osoba doživela i koje su dovele do poremećaja depersonalizacije/derealizacije.
Simptomi poremećaja su metoda za izbegavanje bolnih osećanja koja osoba razvije i oni mogu biti tretirani kada je osoba u stanju da se suoči sa osećanjima vezanim za traumu. (Medford, et.al.2005)

Trihotilomanija

Trihotilomanija

Opsesivno kompulsivni i srodni poremećaji

Uvod

Trihotilomanija (TTM engl.) je registrovana kao opsesivno kompulsivni poremećaj u okviru DSM-V (Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje), poznatija kao poremećaj čupanja dlaka. Radi se o porivu za čupanjem dlaka sa delova tela- glave, trepavica, obrva, brade, pazuha, grudi, nogu i ostalih delova tela. Najčešće kod osoba sa ovim poremećajem pogođen je predeo na licu i glavi. Kao i kod kompulsivno-opsesivnog poremećaja osoba oseća poriv ili impuls pri čupanju dlaka koji dovodi do oslobadjajućeg osećaja. Čupanje dlaka kao takvo okarakterisano je kao jedan od odbrambenih mehanizama kojima se osoba služi. Kod osoba sa ovim poremećajem često su vidljivi tragovi čupanja- npr. jasno su vidljivi delovi na glavi koju su bez dlaka koji mogu prouzrokovati otuđenost i poteškoće u interakciji sa drugima i socijalnom životu, jer osoba izbegava sebe da izlaže pogledima. Trihotilomanija je klasifikovana pod ponavljajućim i fokusiranim ponašanjem usmerenim ka telu (enlg. BFRB -body focused repetitive behaviors)
Trihotilomanija je jedna od četiri takva otkrivena i definisana poremećaja. BFRB je poremećaj pod čijim uticajem osoba ima ubedjenje da ima abnormalne defekte ili mane na telu.

SIMPTOMI TRIHOTILOMANIJE

Trihotilomanija Kod poremećaja trihotilomanije osoba ima potrebu i oseća poriv da čupa svoje dlake što dovodi do toga da osoba ima predele na koži koji su bez dlaka- ćosavi delovi/pečati. Osobe koje imaju ovaj poremećaj često ćete videti sa šeširom, kapom, perikom i drugim odevnim predmetima kojima bi prikrivale delove glave bez dlaka. DSM-V navodi da se poremećaj može javiti u ranom detinjstvu kao i u odraslom dobu, ali u najvećem procentu se poremećaj prvi put ispoljava kod dece uzrasta od 9 do 13 godina. Mnogi ljudi koji imaju trihotilomaniju doživljavaju veliki stepen anksioznosti i/ili pate od depresije. Čupanje kose se može javiti kao poriv i kod osoba koje nemaju poremećaj trihotilomanije.(DSM-V uključeni kriterijumi APA 2013)
Učestalo čupanje kose dovodi do gubitka dlaka na određenim delovima. Čupanje kose izaziva klinički značajnu patnju i onemogućeno je normalno funkcionisanje osobe u socijalni, poslovnim i drugim oblastima u životu. Čupanje dlaka se ne može prepisati nekoj drugoj medicinskoj dijagnozi kao što su recimo dermatološka oboljenja. Niti se trihotilomanija može bolje objasniti nekim simptomima drugih poremećaja. Sam čin čupanja obično se odvija kada je osoba sama i ona će to pokušati da prikrije i negira. Često se dešava da osoba nije svesna svog poremećaja pa se čupanje odvija dok ona gleda televiziju ili priča telefonom. Ponekad se dešava da osobe sa ovim poremećajem čupaju dlake sa životinja ili lutaka i na taj način ispoljavaju simptome. Pored trihotilomanije postoje još neki srodni poremećaju kao što je grickanje noktiju ili čupkanje kože.

SVAKODNEVNI ŽIVOT I TRIHOTILOMANIJA

TTM poremecaj Trihotilomanija može izazvati socijalnu stigmu ili negativan pogled društa/okoline na sam poremećaj, to može dovesti do toga da osoba zbog osećaja stida izbegava javne nastupe, susrete i ostale društvene situacije, te se povlači u sebe. Stid i osećaj krivice može dovesti do jako niskog nivoa samopouzdanja i samopoštovanja. Kosa se može skratiti i regenerisati, šeširi , perike i drugi modni dodaci se mogu koristiti da se gubitak kose sakrije. Ovaj poremećaj osoba često krije ne samo od porodice i prijatelja već i od doktora i medicinskog osoblja. Postoje rizici kao što su infekcije i trajan gubitak kose. Osobe koje, pored čupanja, svoje dlake i jedu mogu imati problema sa varenjem.
Osoba koja pati od trihotilomanije konstanto doživljava „začarani krug“ osećanja, gde je u jednom trenutku pod velikim stresem, dok već u sledećem nastaje veliko olakšanje. DSM-v savetuje da osoba kod sebe osvesti taj poriv i da neprekidno pokušava da sebe spreči da čupa dlake i da će na taj način poriv za čupanjem biti smanjen. Osoba pribegava čupanju da bi se oslobodila oscilacija u osecanjima- tenzija koja se nagomilava potom olakšanje i zadovoljstvo koje prati osećaj sramote i stres stvaraju veliki pritisak, jer osoba ne zna kako sa tim da se izbori. Pomoću terapije se može ustanoviti koje su to emocije koje su okidač za impulse koji dovode do čupanja.(Keuthen i Sprich 2012)
Trihotilomanija može dovesti do pojave poremećaja trihofagija, što je poremećaj jedenja dlaka. Ovaj se poremećaj može javiti kao posledica pokušaja da se sakriju tragovi čupanja. Kao posledica simptoma osoba se u potpunosti može otuđiti i njen socijalni, poslovni i ljubavni život će trpeti.

TTM poremecaj

Terapija

Izbor terapije zavisi od faze života u kom se osoba nalazi. Trihotilomanija u detinjstvu se često ”sama reši” i nema potrebe da se terapija nastavi. Kod odraslih je stanje drugačije, osoba je često izložena poremećaju više godina, samim tim joj se treba pristupiti na taj način-istrajno i lečenjem. Postoje razni vidovi terapije koji se preporučuju- tretiranje navika, bihevioralna terapija, kognitivno-bihevioralna terapija, lekovi i alternativne metode. Lekovi se mogu koristiti da bi se tretirali simptomi trihotilomanije, uključujući anksioznost i depresiju. Terapije gde je uključeno više pristupa pokazale su se kao najefikasnije u lečenju ovog poremećaja, čiji uzroci još uvek nisu do kraja ustanovljeni.
Bihevioralna terapija (BT) i kognitivno-bihevioralna terapija (engl CBT) su najčešće u lečenju trihotilomanije. BT metoda je upoređivana sa alternativnim metodama i pokazalo se da je bihevioralna terapija efektnija od terapije tkz minimalna kontrola paznje (engl. MAC- minimal attention control). Pozitivni efekti BT terapije su efikasniji ipostojani duži vremenski period posle lečenja. CBT terapija sama po sebi nije bila toliko efikasna u lečenju Trihotilomanije. Dijalektička terapija (DBT engl.) –”unapredjeno” kognitivno lečenje koje se pokazalo kao vrlo uspešno i daje pozitivne ishode u lečenju –Trihotilomanije svih težina, emocionalne regulacije, anksioznosti, depresije i iskustvenog izbegavanja (Keuthen et. al. 2012.). DBT kombinuje kognitivno-bihevioralnu terapiju sa terapijom emocionalne regulacije i meditacijom- unapredjenim delovima izvučenim iz Budističkog učenja i meditacije.

Terapija prihvatanjem i posvećenošću (engl. ACT-Acceptance and Commitment therapy) je dala pozitivne rezultate, ona je oblik terapije gde se kombinuje prihvatanje, svesnost i strategije u promeni ponašanja. Jedna studija je pokazala da su adolescenti kod kojih je trihotilomanija tretirana uz pomoć AEBT terapije (terapija prihvatanjem i poboljšanjem ponašanja- engl. Acceptance Enhanced Behavior Therapy) prestali u potpunosti sa čupanjem u periodu od dve nedelje uz drastično smanjen sam poriv i nivo stresa i anksioznosti. Dok pojedini Trihotilomaniju ne smatraju navikom terapija tretiranja navika je proizvela pozitivne rezultate. Studija u kojoj su kombinovane ACT terapija i trening promena navika (engl. HRT- habit reversal training) pokazala je smanjenje poriva za čupanjem od 88,7% (Crosby, Dehli, Mitchell & Twohig, 2012).

Grupna terapija se smatra takođe delotvorenom kod osoba sa Trhitilomanijom, dugoročno uzdržavanje od čupanja je snažan preduslov za potpuni prestanak čupanja dlaka i izlečenje poremećaja (Falkenstein, 2014.)

Kontaktirajte psihologa Aleksandra Jankovića

Opsesivno-Kompulsivni poremecaj i njegovo lečenje

Opsesivno-Kompulsivni poremecaj i njegovo lečenje

Opsesivno-Kompulsivni poremecaj i njegovo lečenje

Opsesivno-Kompulsivni poremecaj  nije redak problem, ljudi koji pate od Opsesivno-Kompulsivni poremećaj (OKP) zadržavaju svoje probleme za sebe. To je zbog vrlo iracionalne prirode opsesija, mnogi su plaše da otkriju svoj problem. U Srbiji nepostoji tačan uvid koliki je broj ljudi koji ima Opsesivno-Kompulsivni poremecaj. U Velikoj Britaniji je radjeno istraživanje da je više od milion ljudi patio do OKP. OKP naravno obuhvata i opsesivne misli i kompulsivna ponašanja. Nema sumnje, da je OKP utiče na ljude u svim kulturama, zanimanjima i radikalnih grupa. Pre opisa neke od sadašnjih pristupa, treba reći  da opsesije i prinuda po sebi su deo našeg života. Ne postoji jedna osoba koja nije okupirana nekom  iracionalnom idejom ili ko nije bio zabrinut zbog misli koje se odnose na krivice, perfekcionizam, ili neki aspekt savesti.

opsesivno-kompulsivni poremecaji i lecenje

Šta izaziva Opsesivno-Kompulsivni poremecaj?

U poslednjih nekoliko godina, postalo je jasno da je osnova OKP nalazi u neznatnim razlikama u strukturi i hemij mozga. Naše znanje ovih moždanih razlika je u ekspanziji sa najnovijim dostignućima u mozgu snimanja. S obzirom da je moguće da se skenira mozak koristeći neke od najnovijih magnetna rezonanca i  skenear. Ipak, i pored priznanja da su neki delovi mozga različiti u OKP obolelih, mi još uvek ne znamo kako ove strukturne razlike odnose se na preciznim mehanizmima OKP. Još jedan interesantan pravac istraživanja je u oblasti genetike i najnoviji rad se obavlja u nekoliko delova sveta i ukazuje da  može biti značajana genetska osnova za OKP, takođe je jasno da strukturni i hemijski uzroci nisu ceo odgovor. Opsesivno i kompulsivno razmišljanje i ponašanje se može naučiti iz različitih iskustava, na primer, u detinjstvu, nakon traumatičnih događaja iz jedne ili druge vrste i, ukoliko su izložene majke, oca ili drugog značajnog rođaka sa OKP. Dakle, ljudi mogu da se rodi sa biološkim sklonosti ka OKP, ali se  nikada ne razvije u poremećaj, dok drugi se rađaju sa istim predispozicijama, ali pod uticajem negativnih okolnosti javlja se Opsesivno-kompulsivni poremecaj.

Opsesivno-kompulsivni poremecaj i Lečenje

Osobe koje imaju OKP sve više se odlučuju na metod hipnoterapije jer je vrlo efikasna u kombinaciji sa kognitivnom terapijom. Na taj nacin osoba se edukuje kako da razmišlja I kako da se ponaša uz relaksacioni trenig koji je veom koristan za Opsesivno-kompusivni poremecaj.

Opsesivno-Kompulsivni poremecaj

Opsesivno-Kompulsivni poremecaj

Društvene mreže I Opsesivno-Kompulsivni poremecaj!

Da li društvene mreže podstiču Opsesivno-Kompulsivni poremecaj?

Ekspert za poremećaje ponašanja dr Pem Spur govori zašto nas društvene mreže poput fejsbuka i tvitera čine opsesivnijim nego ikada.

Opsesivno-Kompulsivni poremecaj  podstiče anksioznost – što se osoba oseća nervoznije ima veću potrebu da se ponavlja iste radnje. Neko proverava nekoliko puta da li je isključio peglu, šporet, svetlo, neko konstantno pere ruke kako bi se oslobodio bacila.

Opsesivno-Kompulsivni poremecaj

 

 

 

 

 

 

Oni koji koriste društvene sajtove imaju potrebu da se stalno vraćaju na njih i “proveravaju” šta se dešava.

To je, međutim, lažna sigurnost i samo pogoršava stanje uznemirenosti.

Gde se taj krug završava? Ne završava se – a osoba oseća da nikada ne može završiti posao do kraja, tj. dovoljno puta osvežiti svoju stranicu na nekom od sajtova.

Glavni cilj lečenja trebalo bi da bude da se osoba smiri, opusti um i promeni način življenja. Što je osoba opuštenija oseća veću kontrolu nad anksioznošću i kompulsivnim ponašanjem.

Nažalost, fejsbuk i tviter rade upravo suprotno ljudskom umu i stvaraju još veću anksioznost.

Neko ko je po prirodi opušten može da se nosi sa takvim vrstama stresa – jednom kada se izloguje više ne razmišlja o tim stvarima. Ali upotreba društvenih mreža samo potpiruje osećanja uznemirenosti kod osoba koje imaju Opsesivno-Kompulsivni poremećaj.

Njih obuzima osećaj da moraju svakodnevno osvežavati svoje profile i ostaviti “pravi” komentar u pravo vreme – on mora da bude duhovit i inteligentan. Samo najbolji komentari će ih zadovoljiti. Zato korisnici ovakvih sajtova do iznemoglosti razmišljaju o tome šta će napisati.

Korisnika ponekad obuzme i osećaj da mora biti u toku sa svim dešavanjima svojih “prijatelja” na mreži. Oni opsednuto čitaju šta drugi ljudi pišu i rade, a ako nešto propuste osećaju se izolovano.

Opsesivno-Kompulsivni poremecaj

…doprinosi izolaciji osobe tako da ova osećanja dodatno komplikuju situaciju. Korišćenje društvenih mreža spada u radnje koje se ponavljaju, a osoba se oseća uznemireno ako se ritam radnji poremeti. Poseta sajtovima prvo postane rutina, a zatim navika. A ova navika dramatično utiče na život i u kom smeru se on kreće.

Kada nisu ulogovane ove osobe se uznemire i pitaju se šta propuštaju. Lako je uvideti kako se  opsesivno kompulsivni poremećaj  stvara na ovaj način jer društvene mreže imaju sve elemente za kreiranje opsesije. Kako biste zaštitili sebe ograničite vreme koje provodite na interntu, uključite se i u druge aktivnosti, viđajte se sa prijateljima…

Oduprite se osećanju da morate da se vratite na net, nemojte pratiti šta rade svi vaši virtuelni drugari, partite samo bliske prijatelje i članove porodice, kako ne biste podstakli Opsesivno-kompulsivni poremecaj

Šta su opsesivne misli a sta su ritualne radnje?

Šta su opsesivne misli a sta su ritualne radnje?

Šta su opsesivne misli?

Opsesivne misli , predstave, koje se nameću  protiv volje pojedinca, opsedaju ga I izazivaju strepnju. Opsesivne misli se koncentrišu na izvesne religiske I metafizičke probleme, na neke erotske I agrsivne teme, ali I na problem čistoće, urednosti, reda, pristojnosti, sigurnosti. Opsesivne misli  javljsju se kao simptom u sklopu opsesivno kompuzivne neuroze, ali ponekad I kod melanholika I šizofrenije.

Opsesivne misli

Ovakve osobe teže da budu visoko moralne, odgovorne i nepogrešive i bilo kakve ,,neadekvatne“ misli koje se ne uklapaju u njihovu besprekornu sliku o sebi ih mogu jako uznemiriti i uplašiti. Uznemirenost potiče i zbog toga što one smatraju da će se ono što pomisle zaista i dogoditi.  Tretman započinje određivanjem opsesivnih misli, ideja i slika koje klijenta čine uznemirenim. Na primer, klijent saopštava da se plaši misli koje su povezane sa neprihvatljivim seksualnim ponašanjem (npr. incestuozne misli) ili ideje o nesreći ili bolesti koja bi mogla da zadesi njemu bliske ljude. Hipnoterapeut zatim procenjuje stepen uznemirenosti koji su kod klijenta izazvale ovakve misli kao i mentalne strategije i ponašanja koja klijent koristi kako bi kontrolisao ili neutralizovao opsesivne misli. Zatim, procenjuje se kakav značaj opsesivne misli imaju za klijenta.  Osoba misli da ako zamišlja, na primer, da će njegovi bližnji poginuti u saobraćajnoj nesreći, to znači da on želi da se to dogodi kao i da on svojim mislima može uticati da se to zaista i dogodi. Upravo je ovakvo iracionalno razmišljanje razlog visoke zabrinutosti i straha kod osoba sa opesivno-kompulsivnim karakterom.  Definisanje skrivenog značenja koje klijent predaje mislima je osnova za upotrebu tehnike imaginacije uz pomoć koje će se doći do zaključka da ne postoji veza između opsesivnih misli i štetnih posledica.

Sledeći korak se sastoji u tome da hipnoterapeut objašnjava klijentu da su uznemiravajuće misli normalne za svakog čoveka. Ovakve misli nisu problem same po sebi već iracionalno uverenjenje o njihovoj visokoj značajnosti. Takva uverenja samo povećavaju anksioznost kao i preokupaciju opsesivnim mislima, nagone na kontrolu i odbacivanje istih uz pomoć ritualnog ponašanja.

Šta su Ritualne radnje?

Ritualno ponašanje se takođe javlja kod osoba opsesivno-kompulsivnog karaktera. To su prisilne i jednolične radnje koje osoba obavlja kako bi sprečila ostvarivanje opsesivnih misli i negativnih događaja (npr. brojanje, preskakanje stepenika po unapred određenom pravilu, ređanje predmeta po utvrđenom redosledu, konstatno pranje ruku pri kontaktu sa određenim predmetima, itd…). Prema tome, tretman se fokusira na modeliranju veze između u suštini normalnih (bezopasnih) misli i prekomerne anksioznosti. Umesto da izbegava opsesivne misli klijent se, uz pomoć tehnike imaginacije, sa njima neprekidno suočava (stalno vraćajući ove misli u fokus) i na taj način uči da one same po sebi ne predstavljaju nikakvu pretnju i nisu uzrok negativnih posledica u njegovoj okolini. Postepeno i kontinuirano izlaganje ovakvim mislima će smanjiti nivo uznemirenosti i doprineti normalnom funkcionisanju osobe. Zato je dobro obratito se hipnoterapeutu jer  hipnoterapija je izuzetno interesantan proces koji  može doneti  olakšanje, duboki unutrašnji Mir i Harmoniju i trajno eliminiše opsesivne misli.

Kontaktirajte psihologa Aleksandra Jankovića