Poremećaj Depersonalizacije/ Derealizacije

Poremećaj Depersonalizacije/ Derealizacije

Poremećaj Depersonalizacije/ Derealizacije

Zakažite svoj termin

Uvod

Poremećaj depersonalizacije i derealizacije je vrsta disocijativnog poremećaja gde se kod osobe javlja osećaj nestvarnosti, odvojenosti i otuđenosti od sebe, vlastitih misli, osećanja, tela i okoline. Simptomi se mogu pojaviti iznenada ili postupno više meseci, čak godina, u nekim slučajevima. Postoji evidencija o tome da se ovde radi o pojavama koje imaju različite neurološke mehanizme , nekoliko “mesta nastanka” u mozgu. Prema DSM-V (Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje) poremećaj depersonalizacije i derealizacije je česta pojava danas, polovina odraslih osoba doživi najmanje jednu epizodu ovog poremećaja u toku radnog veka, iako manje od 2% populacije ima jače simptome (Američka psihijatrijska asocijacija,2013).
Simptomi depersonalizacije i derealizacije su česti kao posledica nekog traumatičnog iskustva. Osobe koje su bile izložene traumama i zlostavljanju imaju povećan rizik od oboljevanja od ovih poremećaja. Tretiranje poremećaja depersonalizacije/derealizacije uključuje pronalaženje uzroka, tretiranje stresora kao i rad na razvijanju raznih mehanizama koje bi osoba koristila u “borbi” protiv ovog poremećaja.

Poremećaj depersonalizacije/derealizacije i trauma

Traume i zlostavljanje nisu dijagnostičke karakteristike poremećaja depersonalizacija i derealizacije, ali se prepoznaju kao neki od uzročnika.Tokom traumatičnih događaja, kao što su, zloupotreba, zlostavljanje, fizički napad ili nesreća, uobičajeno je da osoba doživi simptome poremećaja depersonalizacije i derealizacije kao jedan od odbrambenih mehanizama, veruje se da se tako osoba na neki način štiti od bola uzrokovanog traumom. Kod osoba koje su bile izložene nasilju i zlostavljanju u detinjstvu poremećaj depersonalizacije i derealizacije se češće dijagnostifikuje u odnosu na ostatak populacije odraslih ljudi (Guralnik i Simon,2010). Iako je fizičko i seksualno zlostavljanje traumatično i može povremeno dovesti do simptoma, emotivno zlostavljanje je najčešći faktor koji dovodi do poremećaja depersonalizacije i derealizacije. Iskustva u detinjstvu poput odbijanja,terora, eksploatacije, izolacije i negiranje emocionalnog reagovanja najčešći su uzrok poremećaja kod odraslih osoba(Hunt, 2010). DMS-V (Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje) objašnjava da, iako je trauma faktor u razvoju poremećaja depersonalizacije i derealizacije, faktor ličnosti kao što su emotivna nezrelost i izbegavanje štete takođe doprinose u razvoju poremećaja.

Moždane aktivnosti usled Poremećaja depersonalizacije i derealizacije

Aktivnost nekoliko regija u mozgu implicira na poremećaj depersonalizacije i derealizacije. Senzorni korteks je odgovoran za sakupljanje i slanje infomacija do dela u mozgu koji obradjuje senzorne nadražaje i doživljaje. U senzornom korteksu se vidi prevelika aktivnost za vreme delovanja epizode poremećaja depersonalizacije/derealizacije. Amigdala, koja reguliše emotivno reagovanje u mozgu, je nedovoljno aktivna kod osoba sa poremećajem depersonalizacije/derealizacije, što uzrokuje osećaj apatije, neku vrstu emotivne anesteziranosti. Insula (beta ćelije zadužene za izlučivanje insulina,nalaze se u pankreasu), koja reguliše senzacije u telu, takođe je nedovoljno aktivna tokom delovanja epizoda poremećaja depersonalitacije/derealizacije. Hipokampus je zadužen za narativnu memoriju. Ponekad, kao posledica traume,hopokampus ne uspe da sačuva informacije u mozgu, što dovodi to raznih oblika amenzije. Postoji više teorija o tome kako mozak funkcioniše pod uticajem poremećaja depersonalizacije/derealizacije. Sveopšte uverenje je da delovi mozga zaduženi za senzorne informacije, emocije i memoriju ne rade uskladjeno i da pojačana aktivnost nekih delova, a umanjena aktivnost drugih utiče na stvaranje simptoma poremećaja depersonalizacije i derealizacije (Hunt, 2010)
Pored lečenja traume koja je izazvala poremećaj depersonalizacije/derealizacije, mnogi terapeuti pristupaju u terapiji poboljšavanju veština kojim će osoba poremećaj preovladati.Važne veštine kojima se simptomi poremećaja mogu prevazići su regulisanje emocija, adaptacija na život posle traume, socijalne veštine i razvoj zdravog unutrašnjeg identiteta. Iako je razvijanje mehanizma odbrane i veštine suočavanje i prevazilaženja jako bitan, oni nikada ne smeju zameniti suočavanje sa traumom ili nizom traumatskih iskustava koje je osoba doživela i koje su dovele do poremećaja depersonalizacije/derealizacije.
Simptomi poremećaja su metoda za izbegavanje bolnih osećanja koja osoba razvije i oni mogu biti tretirani kada je osoba u stanju da se suoči sa osećanjima vezanim za traumu. (Medford, et.al.2005)

Simptomi Poremećaja depersonalizacije/ derealizacije

Primarni simptom poremećaja depersonalizacije / derealizacije je konstantano ili ponavljajuće iskustvo bilo depersonalizacije ili derealizacije. Poremećaj deralizacije opisan je kao maglovito stanje ili osećanje kao da je osoba u snu,da je napustila telo i sve gleda iz “trećeg lica”, potpuno odvojena od okruženja.Ova stanja se mogu manifestovati na razne načine. Neke osobe imaju izmenjen osećaj za vreme dok se kod nekih osoba javlja utisak kao da oni nisu ljudi, kao da su sa druge planete. Mnoge osobe se žale da osećaju vrtoglavicu, zujanje ili da im je u glavi maglovito. Imaju utisak da će poludeti što dodatno produbljuje frustraciju.Da bi se dijagnoza pravilno postavila simptomi moraju uzrokovati patnju ili oštećenje, simptomi se ne uzimaju u obzir ako je uzrok konzumiranje narkotika, lekova ili drugih poremećaja. (Američka psihijatrijska asocijacija, 2013).

Manifestovanje poremećaja

Način na koji se poremećaj depersonalizacije i derealizacije manifestuje medju pacijentima u velikoj meri se razlikuje. Kod nekih se epizode pojavljuju iznenada bez upozorenja, kod nekih je taj osećaj konstantan i ne jenjava, neki su uspešno prepoznali okidače koji uzrokuju epizode ovog poremećaja, a neki su u stanju da sami izazovu takva stanja. (Guralnik i Simon, 2010).

Učestalost

DSM-V (Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje) procenjuje da polovina svih odraslih osoba ima iskustvo sa bar jednom epizodom poremećaja depersonalizacija/derealizacije, 2% odraslih osoba ima stalne epizode ili epizode koje se ponavljaju. Prosečna starost ljudi kod kojih se epizoda aktivira po prvi put je 16, iako se simptomi mogu javiti i u detinjstvu. Manje od 5% odraslih iskusi aktiviranje epizoda poremećaja posle 25 godine života. (Američka psihijatrijska asocijacija,2013).

Posledice na socijalni život čoveka

DMS-V objašnjava da simptomi poremećaja depersonalizacije/derealizacije utiču na ljude tako da oni imaju poteškoća, što utiče na rad, na produktivnost na poslu, u školi, kao i na odnose sa drugim ljudima.Osećaj otuđenosti od samog sebe ili okruženja može dovesti do problema sa koncentracijom, učenjem i postizanjem rezultata. Emotivna otuđenost može dovesti u pitanje odnose sa partnerom, porodicom i drugim ljudima.(Američka psihijatrijska asocijacija,2013)

Poremećaji koje prati Poremećaj depersonalizacije/derealizacije

Poremećaj depersonalizacija/derealizacije se često pojavljuje uz anksioznost, depresiju ili oba.(Američka psihijatrijska asocijacija,2013). Osobe kojima je dijagnostikovan posttraumatski stres i panika su takođe podložne epizodama poremećaja depersonalizacije/derealizacije( Weiner i Mckay, 2013). Granični poremećaj, anksiozna reakcija i opsesivno kompulsivni poremećaj su najčešći poremećaji uz koje se poremećaj depersonalizacije i derealizacije manifestuje(Američka psihijatrijska asocijacija)

REVISK

REVISK

REVISK Revidirana skala za merenje inteligencije dece po principima Vekslera je test koji se odavno koristi u svetu za procenu inteligencije polaznika u školu. Predstavlja veoma važnu komponentu kod procene psihičkih i intelektualnih sposobnosti učenika. Ukazuje na...

Imate pitanja a niste imali koga da pitate…?

Šta su opsesivne misli a sta su ritualne radnje?

Šta su opsesivne misli a sta su ritualne radnje?

Šta su opsesivne misli a sta su ritualne radnje?

Zakažite svoj termin

Šta su opsesivne misli?

Opsesivne misli , predstave, koje se nameću  protiv volje pojedinca, opsedaju ga I izazivaju strepnju. Opsesivne misli se koncentrišu na izvesne religiske I metafizičke probleme, na neke erotske I agrsivne teme, ali I na problem čistoće, urednosti, reda, pristojnosti, sigurnosti. Opsesivne misli  javljsju se kao simptom u sklopu opsesivno kompuzivne neuroze, ali ponekad I kod melanholika I šizofrenije.

Ovakve osobe teže da budu visoko moralne, odgovorne i nepogrešive i bilo kakve ,,neadekvatne“ misli koje se ne uklapaju u njihovu besprekornu sliku o sebi ih mogu jako uznemiriti i uplašiti. Uznemirenost potiče i zbog toga što one smatraju da će se ono što pomisle zaista i dogoditi.  Tretman započinje određivanjem opsesivnih misli, ideja i slika koje klijenta čine uznemirenim. Na primer, klijent saopštava da se plaši misli koje su povezane sa neprihvatljivim seksualnim ponašanjem (npr. incestuozne misli) ili ideje o nesreći ili bolesti koja bi mogla da zadesi njemu bliske ljude.

Hipnoterapeut zatim procenjuje stepen uznemirenosti koji su kod klijenta izazvale ovakve misli kao i mentalne strategije i ponašanja koja klijent koristi kako bi kontrolisao ili neutralizovao opsesivne misli. Zatim, procenjuje se kakav značaj opsesivne misli imaju za klijenta.  Osoba misli da ako zamišlja, na primer, da će njegovi bližnji poginuti u saobraćajnoj nesreći, to znači da on želi da se to dogodi kao i da on svojim mislima može uticati da se to zaista i dogodi. Upravo je ovakvo iracionalno razmišljanje razlog visoke zabrinutosti i straha kod osoba sa opesivno-kompulsivnim karakterom.

Definisanje skrivenog značenja koje klijent predaje mislima je osnova za upotrebu tehnike imaginacije uz pomoć koje će se doći do zaključka da ne postoji veza između opsesivnih misli i štetnih posledica.

Sledeći korak se sastoji u tome da hipnoterapeut objašnjava klijentu da su uznemiravajuće misli normalne za svakog čoveka. Ovakve misli nisu problem same po sebi već iracionalno uverenjenje o njihovoj visokoj značajnosti. Takva uverenja samo povećavaju anksioznost kao i preokupaciju opsesivnim mislima, nagone na kontrolu i odbacivanje istih uz pomoć ritualnog ponašanja.

Šta su Ritualne radnje?

Ritualno ponašanje se takođe javlja kod osoba opsesivno-kompulsivnog karaktera. To su prisilne i jednolične radnje koje osoba obavlja kako bi sprečila ostvarivanje opsesivnih misli i negativnih događaja (npr. brojanje, preskakanje stepenika po unapred određenom pravilu, ređanje predmeta po utvrđenom redosledu, konstatno pranje ruku pri kontaktu sa određenim predmetima, itd…).

Prema tome, tretman se fokusira na modeliranju veze između u suštini normalnih (bezopasnih) misli i prekomerne anksioznosti. Umesto da izbegava opsesivne misli klijent se, uz pomoć tehnike imaginacije, sa njima neprekidno suočava (stalno vraćajući ove misli u fokus) i na taj način uči da one same po sebi ne predstavljaju nikakvu pretnju i nisu uzrok negativnih posledica u njegovoj okolini.

Postepeno i kontinuirano izlaganje ovakvim mislima će smanjiti nivo uznemirenosti i doprineti normalnom funkcionisanju osobe. Zato je dobro obratito se hipnoterapeutu jer  hipnoterapija je izuzetno interesantan proces koji  može doneti  olakšanje, duboki unutrašnji Mir i Harmoniju i trajno eliminiše opsesivne misli.

REVISK

REVISK

REVISK Revidirana skala za merenje inteligencije dece po principima Vekslera je test koji se odavno koristi u svetu za procenu inteligencije polaznika u školu. Predstavlja veoma važnu komponentu kod procene psihičkih i intelektualnih sposobnosti učenika. Ukazuje na...

Nema Potrebe Da Više Odlažete. Krenite Svojim Putem Sada.