Veliki depresivni poremećaj DSM5 – 296.20 – 296.36
DSM5 objašnjava da je Veliki Depresivni Poremećaj stanje obeleženo osećanjem tuge, praznine i krivice, praćeno poremećajem spavanja i gubitkom interesa za aktivnosti. U većini slučajeva, pojedinci sa Velikim Depresivnim Poremećajam doživeće značajnu promenu u telesnoj težini. Veliki Depresivni Poremećaj može se pojavi i dijagnostikovati u raznim fazam života a češće se javlja među devojkama i ženama.
Postoje nekoliko efikasnih opcija lečenja, ali kada se ne leči, Veliki Depresivni Poremećaj može dovesti do suicida ( Američka psihijatrijska asocijacija , 2013).
Veliki Depresivni Poremećaj Simptomi
Veliki Depresivni Poremećaj je kompleksno stanje sa velikim opsegom potencijalnih simptoma. DSM – V zahteva da najmanje pet simptoma bude prisutno u periodu od dve nedelje ili duže da bi se postavila dijagnoza. Najčešće osobe koje imaju Veliki Depresivni Poremećaj osećaju se nesrećno većinu vremena i gube interesovanje ili zadovoljstvo u većini aktivnosti.
DSMV zahteva da ova osećanja budu prisutna najveći deo dana, svaki dan u periodu od dve nedelje. Primarno osećanje nesreće se obično označava kao osećanje tuge, praznine, krivice ili beznađa, ali ponekad se može ispoljiti i kao bes ili anksioznost. Kod dece i adolescenata, razdražljivo raspoloženje često može da se primeti i od strane roditelja i nastavnika.
Još jedan uobičajen simptom je promena u težini. Depresivni pacijenti često dobijaju ili gube značajnu količinu težine bez ikakve dijete. Problemi sa spavanjem su takodje veoma česti kod Velikog Depresivnog Poremećaja. Neki pacijenti imaju vrlo otežano uspavljivanje ili se bude usred noći ili par sati pre nego što svane i nakon takvog budjenja nisu u stanju se uspavaju.
Često je da osobe prijavljuju gubitak energije i probleme sa koncentracijom na poslu i kod kuće. Neki ljudi, posebno stariji, navode da su usporeni pri kretanju i da reaguju mnogo sporije nego što je uobičajeno.
Mnoge osobe sa Velikim Depresivnim Poremećajem imaju misli o smrti, umiranju i samoubistvu. Dok drugi imaju iskustvo sa ponavljajućim depresivnim epizodama, ali mnogi pacijenti dožive samo jednu epizodu. Opisani simptomi nisu u vezi sa upotrebom psihoaktivnih supstanci ili medicinskim bolestima. Ako se simptomi odnose na traume ili lične gubitke, onda se tumače kao znaci tuge a ne Veliki Depresivni Poremećaj ( Američka psihijatrijska asocijacija 2013).
Mortalitet
DSM-V navodi da Veliki Depresivni Poremećaj je povezan sa visokom stopom smrtnosti. Gotovo svi slučajevi suicida u Sjedinjenim Američkim Državama su u vezi sa psihijatrijskim bolestima a polovina uključuju poremećaj raspoloženja, kao što su Veliki Depresivni Poremećaj (Pompili, 2011).
Jedan od razloga za to je da su suicidalne misli, osećanja i akcije čest simptom Velikog Depresivnog poremećaja. Suicidalne ideje variraju po intenzitetu. Dok neki pacijenti imaju konkretne planove za izvršenje samoubistva i očekuju realizaciju svojih planova, mnogi pacijenti imaju više pasivne ideje.
Želja da se ne probude ili da ne postoje, ukazuje na depresiju, ali ne i na jasan plan za samoubistvo. Akutne i ne akutne suicidalne misli su uzrokovane različitim povezanim osećanjima. Neki osećaju želju da odustanu, drugi žele da okončaju svoj emotivni bol ili da eliminišu osećanje da su na teretu drugima.
Iako većini izvršenih samoubistava ne prethode neuspeli pokušaji, istorija pokušaja ili pretnji smatra se da je najistaknutiji faktor rizika.
Žene češće pokušavaju samoubistvo dok muškarci češće izavrše samoubistvo. Samoubistvo nije jedini pokazatelj veće stope smrtnosti kod Velikog Depresivnog Poremećaja. Stariji pacijenti koji su depresivni a koji su primljeni u starački dom češće umru tokom prve godine u odnosu na ne-depresivne. (Američka psihijatrijska asocijacija, 2013).
Učestalost
Žene tri puta češće od muškaraca dožive Veliki Depresivni Poremećaj. U Sjedinjenim Državama, prevalenca je oko 7 % u opštoj populaciji ( Američka psihijatrijska asocijacija , 2013 ) .
Faktori rizika
Iako svaki pojedinac može da razvije veliki depresivni poremećaj, DSM – V navodi da ipak postoji nekoliko faktora rizika koji su ključni za razvoj Velikog Depresivnog Poremećaja. Temperament je jedan od dobro dokumentovanih faktor rizika Velikog Depresivnog Poremećaja. Pojedinci sa visokim nivoom negativnosti imaju veće šanse da razviju simptome depresije kao odgovor na životne stresove.
Životna sredine je takođe poznat i uobičajen faktor rizika. Osobe koje su trepele nasilje u detinjstvu ili su imale na neki drugi način teško detinjstvo jesu u povećanom riziku da razviju Veliki Depresivni Poremećaj. Osim toga, život i razni veliki stresori mogu izazvati depresivne epizode. Istraživači su pronašli genetsku komponentu vezanu za Veliki Depresivni Poremećaj. DSM – V procenjuje da je heritabilnost (naslednost) oko 40 % . Pojedinci sa članom uže porodice koji pati od depresije imaju dva do četiri puta veće šanse da razviju simptome depresije nego ljudi iz opšte populacije ( Američka psihijatrijska asocijacija , 2013 ) .
Društvemi Odnosi
Veliki Depresivni Poremećaj ima veliki uticaj na socijalne odnose. Povlačenje iz socijalnih odnosa je jedna od glavnih dijagnostičkih odlika Velikog Depresivnog Poremećaja. Pacijenti će se najverovatnije povući od prijatelja i porodice. Gubitak interesa za seks je takođe uobičajen, što može da stvoriti probleme u bračnim i partnerskim vezama.
Socijalno povlačenje može dovesti do osećanja izolacije, do osećanja usamljenosti, krivice i bezvrednosti. Prijatelji i članovi porodice koji ne razumeju depresiju mogu slučajno da se ponašaju tako da učine da se pacijent oseća još gore, stvaranjem krivice. Razdražljivost takođe može stvoriti probleme u međuljudskim odnosima, jer pacijent može da postane lako razdražljiv, ljut ili uznemiren.
Kada pojedinac sa Velikim Depresivnim Poremećajem razgovora o samoubistvu ili pravi planove ili pokušava da izvrši suicid, to je veliki stres koji stvara čitavoj porodici. Članovi porodice mogu biti u stalnom strahu od toga da nadju dragu osobu koja je ili mrtava ili ozbiljno povređena usled pokušaja samoubistva. Prijatelji i porodica mogu takođe da se osećaju frustrirano kada ne mogu da izvuku sebi dragu i blisku osobu iz njenih negativnih osećanja ili da je uvere da joj je život vredan življenja (Sekton, 2011).
Tretman / Lečenje Velikog Depresivnog Poremećaja
Zato što je depresija jedan od najčešće dijagnostikovanih mentalnih poremećaja današnjice, postoji ogroman spektar opcija koje se koriste pri lečenju. Lekovi imaju tendenciju da budu od pomoći većini pacijenata sa dijagnozom Velikog Depresivnog Poremećaja, medjutim psihoterapija spada u najuspešnije metode lečenja. Iako postoji više psihoterapiskih metoda, većina metoda je uspešno u smanjenju samoubilačkih misli i oslobadjanju od negativnih osećanja i povećanju funkcionalnosti. Mnogi oblici terapije su fokusirani na povećanje socijalnih veština, asertivnosti i samosvesti ( Lihi , Holland & McGinn , 2011 ).
Hipnoterapija i Veliki depresivni poremećaj
Hipnoterapija (terapija hipnozom) je efikasan tretman za Veliki Depresivni Poremećaj. Hipnoterapija se zasniva na uočavanju i odkrivanju potisnutih emocija. Ona se fokusira na perspektivu samog klijenta i odkrivanje automatskih misli koje mogu da dovedu do nepovoljnog raspoloženja.
Automatske misli se odnose na način na koji depresivna osoba donosi pretpostavke. Na primer, klijent može da veruje da on neće imati koristi od terapije, ili da ako ode na žurku, niko neće da pokaže interesovanje za njega. Cilj terapeuta je da pomogne klijentu da osvesti duboko ukorenjena negativna uverenja, da ih ospori i da ih zameni novim, korisnim uverenjima.
Osnovna verovanja su još jedan važan sastavni deo hipnoterapije. Osnovna verovanja odnose se na osnovne ideje koje klijent ima o sebi ili svetu. Osnovna verovanja nisu uvek očigledna, ali iskustvo terapeuta je važno da ih identifikuje kroz postavljaje pitanja o tome šta pacijent misli da će se desiti ako se angažuje u ponašanju koje izbegava ili veruje da ga čini depresivno.
Hipnoterapija ima za cilj da sve ove važne informacije izvuče iz podsvesnog uma, da pomogne klijentu da razume sebe, da se oslobodi negativnih osećanja, da se oslobodi tereta prošlosti i da usmeri klijenta na budućnost, na ciljeve koje želi da ostvari.
Važan element u hipnoterapiji je taj da pomogne klijnetu da nadje svoju svrhu, misiju koja je vredna života.
Interpersonalni odnosi su veoma važni i to je još jedna od tema koju pokriva hipnoterapija u radu sa depresivnom osobom.
Hipnoza teži ka tome da reprogramira klijenta, da ga opremi novim opcijama, novim uvernjima, ponašanjima, novim resursima tako da bude fleksibilniji u interakciji sa ljudima iz svog okruženja. Postoje dokazi koji ukazuju na to da su uzroci depresije problemi u medjuljudskim odnosima.
Hipnoterapija identifikuje izvore sukoba, gubitaka, izolaciju ili druge oblike međuljudskih problema i stvara plan za prevazilaženje problema. Tokom terapije, klijent će takođe imati koristi od poboljšanja socijalnih veština, jaču komunikaciju i razumevanje svojih i tudjih emocija.
