Šta su seksualne disfunkcije?
Seksualna disfunkcija se razlikuje od aseksualnosti. Može se desiti bilo kada. Ljudi svih uzrasta doživljavaju seksualnu disfunkciju, iako se šanse povećavaju kako starimo.
Seksualna disfunkcija treba da bude procenjena od strane stručnog lica bez osude koristeći iste tehnike uzimanja anamneze i fizičkog pregleda za bilo koji drugi kompleks simptoma. Nedostatak seksualne aktivnosti ne treba posmatrati kao seksualnu disfunkciju osim ako je uznemirujuća za osobu.
Uzroci seksualnih disfunkcija
Stres je čest uzrok seksualne disfunkcije. Ostali uzroci uključuju:
- Seksualne traume;
- Psihološke faktore;
- Dijabetes;
- Bolesti srca ili drugih zdravstvenih stanja;
- Upotreba droga;
- Upotreba alkohola;
- Određene lekove.
Seksualne disfunkcije DSM5
Seksualne disfunkcije su heterogena grupa poremećaja koji se obično karakterišu klinički značajnim poremećajem u sposobnosti osobe da reaguje seksualno ili da doživi seksualno zadovoljstvo. Jedna osoba može imati nekoliko seksualnih disfunkcija u isto vreme. U takvim slučajevima, sve disfunkcije treba da budu dijagnostikovane.
Seksualne disfunkcije – Tipovi
U seksualne disfunkcije spadaju
- odložena ejakulacija F52.32;
- prevremena ejakulacija F52.4;
- erektilni poremećaj F52.21;
- poremećaj ženskog orgazma/poremećaj uzbuđenja;
- genitalno-karlični bol/poremećaj penetracije;
- poremećaj smanjene seksualne želje kod muškaraca F52.0;
- druge određene seksualne disfunkcije i neodređene seksualne disfunkcije.
Treba koristiti kliničku procenu da bi se utvrdilo da li su seksualne poteškoće rezultat neadekvatne seksualne stimulacije; u ovim slučajevima i dalje može postojati potreba za negom, ali ne treba postavljati dijagnozu seksualne disfunkcije.
Ovakvi slučajevi mogu uključivati, ali nisu ograničeni na uslove u kojima nedostatak znanja o efektivnoj stimulaciji sprečava doživljaj uzbuđenja ili orgazma.
Seksualne disfunkcije – Podtipovi
Podtipovi se koriste za označavanje početka poteškoća. Kod mnogih osoba sa seksualnim disfunkcijama, vreme početka može ukazivati na različite etiologije i intervencije.
Doživotni se odnosi na seksualni problem koji je prisutan od prvog seksualnog iskustva, a stečeni se odnosi na seksualne poremećaje koji se razvijaju nakon perioda relativno normalne seksualne funkcije.
Uopšteni/generalni se odnosi na seksuaone poteškoće koje nisu ograničene na određene vrste stimulacije, situacije ili partnera.
Situacioni se odnose na seksualne poteškoće koje se javljaju samo uz određene vrste stimulacije, situacije ili partnera.
Pored doživotnih/stečenih i generalizovanih/situacionih podtipova tokokm procene seksualne disfunkcije mora se uzeti u obzir niz faktora.
S obzirom na to da oni mogu biti relevantni samo za etiologiju i/ili lečenje, a mogu imati uticaja u različitom stepenu na pojedince:
1) faktori partnera (npr. seksualni problem partnera, zdravstveni status partnera);
2) faktori odnosa (npr. loša komunikacija, neslaganja u želji za seksualnom aktivnošću);
3) faktori individualne ranjivosti (npr. depresija, anksioznost);
4) kulturni ili verski faktori (npr. inhibicije vezane za zabranu seksualnih aktivnosti ili zadovoljstva, stav prema seksualnosti);
5) medicinski faktori relevantni za prognozu, tok ili lečenje.
Dijagnostika seksualnih disfunkcija
Klinički sud o dijagnozi seksualnih disfunkcija treba da uzme u obzir kulturološke faktore koji mogu uticati na očekivanja ili izazvati zabrane doživljaja seksualnog zadovoljstva. Starenje može biti povezano sa normativnim smanjenjem seksualnog odgovora.
Aseksualni odgovor ima neophodnu biološku podlogu, a ipak se obično doživljava u intrapersonalnom, interpersonalnom i kulturnom kontekstu.
Dakle, seksualna funkcija uključuje složenu interakciju između bioloških, sociokulturnih i psiholoških faktora. U mnogim kliničkim kontekstima, precizno razumevanje etiologije seksualnog problema je nepoznat.
Bez obzira na to, dijagnoza seksualne disfunkcije zahteva isključivanje problema koji se bolje objašnjava neseksualnim mentalnim poremećajem (npr., usled oštećenja karličnog nerva), ili teškim poremećajima u vezi, partnerskim nasiljem ili drugim stresorima.
Ako se seksualna disfukcija uglavnom može objasniti drugim neseksualnim mentalnim poremećajem (npr. depresivnim ili bipolarnim poremećajem, anksioznim poremećajem, posttraumatskim stresnim poremećajem, psihotičnim poremećajem), onda treba postaviti samo drugu dijagnozu mentalnog poremećaja.
Ako se smatra da je problem bolje objašnjen upotrebom/zloupotrebom ili prestankom uzimanja leka ili supstance, trebalo bi da se dijagnostikuje kao seksualna disfunkcija izazvana supstancom/medikamentima. Takođe, ako se seksualna disfunkcija može pripisati drugom zdravstvenom stanju (npr. periferna neuropatija), osoba ne bi dobila psihijatrijsku dijagnozu.
Ako ozbiljan problem u vezi, partnersko nasilje ili značajni stresori bolje objašnjavaju seksualne poteškoće, onda se može navesti stresor seksualne disfunkcije. U mnogim slučajevima, precizan etiološki odnos između drugog stanja (npr. zdravstvenog stanja) i seksualne disfunkcije nije moguće utvrditi.
Lečenje seksualnih disfunkcija i hipnoterapija
Kako izgleda prva hipnoterapija za lečenje seksualne disfunkcije?
U prvoj fazi je neophodno da odradimo unutrašnje skeniranje, gde on odstupa od poželjnog i kada uočimo ta odstupanja u drugoj fazi ih „peglamo“.
U prvoj fazi moram da istražim odstupanje od normalnog i da vidim da li klijent sam sebi pravi problem jer čovek u stvari sam sebi napravi negativnu naviku iz koje ne ume da izađe i sa tom negativnom navikom dolazi do seksualne disfunkcije.
Koje stvari je neophodno podeliti sa psihoterapeutom?
Na psihoterapiji ne postoji odgovor ne znam, jer u stvari odgovor „ne znam“ , znači da klijent ne želi da sarađuje ili ne želi da porazmisli na pitanje koje dobio od terapeuta i da naj način sabotira proces.
Tako da je neophodno da klijent dobrovoljno dolazi na terapiju i da želi da istinski reši problem, što se ispoljava tako što želi da porazgovara o svakom pitanju i da uđe u dublju psihu i da porazmisli i potraži odgovor.
