Trihotilomanija

01Šta je trihotilomanija?

Trihotilomanija (TTM), poznatija kao poremećaj čupanja dlaka, u DSM-5 je svrstana u grupu opsesivno-kompulzivnih i srodnih poremećaja. Radi se o porivu za čupanjem dlaka sa delova tela – glave, trepavica, obrva, brade, pazuha, grudi, nogu i drugih.

Najčešće su pogođeni lice i glava. Kao i kod opsesivno-kompulzivnog poremećaja, osoba oseća poriv ili impuls, a čupanje dovodi do osećaja olakšanja. Zato se čupanje dlaka posmatra i kao jedan od načina na koje se osoba brani od neprijatnih osećanja.

Trihotilomanija spada u ponavljajuća ponašanja usmerena ka telu (engl. BFRB – body focused repetitive behaviors), kojima pripadaju i čupkanje kože, grickanje noktiju i slične navike.

02Simptomi trihotilomanije

Osoba ima potrebu i poriv da čupa svoje dlake, što dovodi do predela bez dlaka – ćelavih ili proređenih delova. Osobe sa ovim poremećajem često nose šešir, kapu, periku ili druge dodatke kojima prikrivaju te delove.

Prema DSM-5, za dijagnozu je potrebno sledeće:

• ponavljano čupanje dlaka koje dovodi do njihovog gubitka
• ponovljeni pokušaji da se čupanje smanji ili prekine
• klinički značajna patnja ili ometanje socijalnog, poslovnog ili drugog funkcionisanja
• čupanje se ne može pripisati drugom medicinskom stanju, npr. dermatološkom oboljenju
• ne objašnjava se bolje simptomima drugog poremećaja

Poremećaj se može javiti u ranom detinjstvu i u odraslom dobu, ali najčešće počinje oko puberteta, otprilike između 9. i 13. godine. Mnogi ljudi sa trihotilomanijom imaju i izraženu anksioznost ili depresiju. Važno je znati i da se poriv za čupanjem kose može javiti i kod osoba koje nemaju ovaj poremećaj.

03Kako i kada se čupanje dešava

Čupanje se obično odvija kada je osoba sama, a ona će ga pokušati da prikrije ili negira. Često osoba nije ni svesna da čupa – to se dešava dok gleda televiziju, čita, priča telefonom ili radi za računarom. Drugi put je čupanje svesno i usmereno: osoba traži „pravu“ dlaku, onu koja deluje grubo ili drugačije.

Kod ljudi u biznisu čupanje se često javlja tokom dugog, fokusiranog rada ili čekanja na važan poziv, a kod sportista u danima pred takmičenje, kada napetost raste. Ponekad osobe sa ovim poremećajem čupaju dlake sa životinja ili lutaka.

Ruka često krene sama – pre nego što osoba uopšte primeti šta radi.

04Svakodnevni život i trihotilomanija

Trihotilomanija može izazvati socijalnu stigmu. Vidljivi tragovi čupanja mogu dovesti do toga da osoba zbog stida izbegava javne nastupe, susrete i druge društvene situacije i povlači se u sebe. Stid i osećaj krivice mogu ozbiljno sniziti samopouzdanje i samopoštovanje.

Kosa se može skratiti i regenerisati, a šeširi, perike i drugi modni dodaci mogu sakriti gubitak. Ali poremećaj se često krije ne samo od porodice i prijatelja, već i od lekara. Postoje i rizici kao što su infekcije i trajan gubitak kose. Vremenom, socijalni, poslovni i ljubavni život mogu ozbiljno da trpe.

05Začarani krug napetosti i olakšanja

Osoba sa trihotilomanijom stalno doživljava začarani krug osećanja: u jednom trenutku je pod velikim stresom, a već u sledećem nastaje olakšanje. Napetost se nagomilava, čupanje donosi olakšanje i zadovoljstvo, a zatim slede sramota i novi stres. To stvara veliki pritisak, jer osoba ne zna kako da se sa tim izbori.

Ključni korak je da osoba kod sebe osvesti poriv – kada se javlja, gde i u kom raspoloženju. Pomoću terapije može se ustanoviti koje emocije su okidač za impulse koji dovode do čupanja: dosada, nervoza, umor, frustracija ili osećaj da nešto „nije kako treba“.

06Trihofagija i telesne posledice

Trihotilomanija može biti praćena trihofagijom – jedenjem dlaka. Ona se ponekad javlja i kao pokušaj da se sakriju tragovi čupanja. Osobe koje, pored čupanja, jedu svoje dlake mogu imati ozbiljne probleme sa varenjem, pa je u tom slučaju važno javiti se i lekaru.

Od ostalih telesnih posledica najčešće su iritacija i infekcije kože na mestima čupanja, kao i proređena ili trajno oštećena kosa, trepavice i obrve.

07Terapija: bihejvioralni pristup i trening promene navike

Izbor terapije zavisi od životne faze u kojoj se osoba nalazi. Kod male dece čupanje se često samo povuče i nema potrebe za dužim tretmanom. Kod odraslih je drugačije – osoba se sa poremećajem često nosi godinama, pa je potreban istrajan i strukturisan rad.

Bihejvioralna terapija (BT) i kognitivno-bihejvioralna terapija (KBT) najčešće se primenjuju. Njihov centralni deo je trening promene navike (engl. HRT – habit reversal training), koji se pokazao efikasnijim od tzv. minimalne kontrole pažnje, sa efektima koji traju i posle završetka lečenja. Trening obuhvata:

• Osvešćivanje – prepoznavanje situacija, pokreta i osećanja koji prethode čupanju.
• Suprotan odgovor – radnja rukama koja onemogućava čupanje (stiskanje šake, držanje predmeta) dok poriv ne prođe.
• Promenu okruženja – rukavice, flasteri na prstima, kapa kod kuće, drugačije mesto za čitanje.
• Podršku – bliska osoba koja ohrabruje bez kritike.

08Druge terapije, lekovi i podrška

Terapije koje kombinuju više pristupa pokazale su se kao najefikasnije u lečenju ovog poremećaja, čiji uzroci još nisu do kraja ustanovljeni:

• Dijalektička bihejvioralna terapija (DBT) – kombinuje KBT sa regulacijom emocija i tehnikama svesnosti (mindfulness), poreklom iz meditativne tradicije. Pokazala se korisnom kod trihotilomanije različite težine, ali i kod anksioznosti, depresije i izbegavanja neprijatnih iskustava.
• Terapija prihvatanjem i posvećenošću (ACT) – kombinuje prihvatanje, svesnost i promenu ponašanja. U manjim studijama ACT u kombinaciji sa treningom promene navike, kao i njena varijanta za adolescente (AEBT), doveli su do značajnog smanjenja čupanja, poriva i anksioznosti.
• Grupna terapija – deljenje iskustva smanjuje stid, a dugoročno uzdržavanje od čupanja važan je preduslov trajnog poboljšanja.

Lekovi se mogu koristiti za simptome koji prate trihotilomaniju, poput anksioznosti i depresije, isključivo u dogovoru sa psihijatrom. Hipnoza i relaksacija mogu biti korisna dopunska metoda za smanjenje napetosti koja pokreće poriv.