Posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) – dijagnoza F43.10

Posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) je bio poznat pod mnogim imenima u prošlosti, kao što su „šok od granate“ tokom godina Prvog svetskog rata i „borbeni zamor“ nakon Drugog svetskog rata, ali PTSD se ne dešava samo kod veterana. PTSP se može javiti kod svih ljudi, bilo koje etničke pripadnosti, nacionalnosti ili kulture, i u bilo kom uzrastu. PTSP pogađa otprilike 3,5 odsto odraslih u SAD svake godine, a procenjuje se da će jedan od 11 ljudi imati PTSP tokom svog života. Žene imaju dvostruko veće šanse da imaju PTSP od muškaraca.

Šta je PTSP (PTSD) dijagnoza F43.10 ?

Posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) je psihijatrijski poremećaj koji se može javiti kod ljudi koji su doživeli ili bili svedoci traumatskog događaja kao što je prirodna katastrofa, ozbiljna nesreća, teroristički akt, rat/borba ili silovanje ili kojima se pretilo smrću, seksualno nasilje ili ozbiljne povrede.

Posttraumatski stresni poremećaj F43.10

– Dijagnostički kriterijumi:

Napomena: Sledeći kriterijumi za Posttraumatski stresni poremećaj važe za odrasle, adolescente i decu stariju od 6 godina.

A. Izloženost stvarnoj ili pretnji smrću, ozbiljnoj povredi ili seksualnom nasilju na jedan ili više sledećih načina:

1. 1. Direktno doživljavanje traumatskog događaja;
   2. Lično svedočenje događaju onako kako su se dogodili drugima;
   3. Saznanje da su se traumatski događaj/i dogodili članu uže porodice ili bliskoj osobi, prijatelju. U slučajevima stvarne ili pretnje smrću člana porodice ili prijatelja, događaj/i moraju biti nasilni ili neočekivani nesrećni slučajevi;
   4. Doživljavanje ponovljene ili ekstremne izloženosti averzivnim detaljima traumatičnog događaja (npr. prva pomoć koja prikuplja ljudske ostatke: policajci koji su više puta izloženi detaljima zlostavljanja dece).

B. Prisustvo jednog (ili više) od sledećih simptoma intruzije povezanih sa traumatskim događajem, koji počinje nakon što se traumatski događaj desio:

1. Ponavljajuća, nevoljna i nametljiva uznemirujuća sećanja na traumatski događaj/e.
Napomena: Kod dece starije od 6 godina može doći do ponavljanja igre u kojoj su izraženi teme ili aspekti traumatskih događaja.
2. Ponavljajući uznemirujući snovi u kojima je sadržaj i/ili uticaj sna vezano za traumatski događaj/e.
Napomena: Kod dece mogu biti zastrašujući snovi bez prepoznatljivog sadržaja.
3. Disocijativne reakcije (npr. flešbekovi) u kojima se pojedinac oseća ili ponaša kao da traumatski događaj/i se trenutno dešavaju. (Takve reakcije se mogu javiti u kontinuitetu, pri čemu je najekstremniji izraz potpuni gubitak svesti o trenutnom okruženju.)
Napomena: Kod dece u igri može doći do reakcija specifične za traumu.
4. Intenzivan ili produžen psihološki stres pri izlaganju unutrašnjim ili spoljašnjim faktorima koji simbolizuju ili podsećaju na aspekt traumatskog događaja.
5. Izražene fiziološke reakcije na unutrašnje ili spoljašnje faktore koji simbolizuju ili liče na aspekt traumatskog događaja.

C. Uporno izbegavanje stimulusa povezanih sa traumatskim događajem, nakon što su se traumatski događaj/i dogodili, o čemu svedoči jedno ili oba simptoma:

1. 1. 1. Izbegavanje ili napori da se izbegnu uznemirujuća sećanja, misli ili osećanja o tim sećanjima ili misli i osećanja povezana sa traumatskim događajem.
      2. Izbegavanje ili nastojanje da se izbegnu spoljašnji podsetnici (ljudi, mesta, razgovori, aktivnosti, objekti, situacije) koji pobuđuju uznemirujuća sećanja, misli ili osećanja o traumatskim događajima ili blisko povezani sa njima.

1. Nemogućnost prisećanja važnog aspekta traumatskog događaja (obično zbog disocijativne amnezije, ali ne i zbog drugih faktora kao što su povrede glave, alkohol ili droge).
2. Uporna i preterana negativna uverenja ili očekivanja prema sebi, drugima, ili svetu (npr. „Ja sam loš“, „Nikome se ne može verovati“, „Svet je potpuno opasno mesto“, „Ceo moj nervni sistem je trajno uništen“).
3. Uporne, iskrivljene spoznaje o uzroku ili posledicama traumatskog događaja koji navode pojedinca da krivi sebe ili druge.
4. Stalno negativno emocionalno stanje (npr. strah, užas, bes, krivica ili stid).
5. Izrazito smanjeno interesovanje ili učešće u značajnim aktivnostima.
6. Osećaj odvojenosti ili otuđenosti od drugih.
7. Uporna nemogućnost doživljavanja pozitivnih emocija (npr. nemogućnost doživljavanja sreće, zadovoljstva ili osećanja ljubavi).

E. Izražene promene u uzbuđenju i reaktivnosti povezane sa traumatskim događajem, koje su počele ili se pogoršale nakon što se traumatski događaj desio, o čemu svedoče dva (ili više) simptoma:

1. Izraženo razdražljivo ponašanje i izlivi besa (sa malo ili bez provokacija) kao i verbalna ili fizička agresija prema ljudima ili objektima.
2. Bezobzirno ili samodestruktivno ponašanje.
3. Hiperbudnost.
4. Preuveličan odgovor na prepad ili iznenadne situacije.
5. Problemi sa koncentracijom.
6. Poremećaj spavanja (npr. teškoće pri padanju u san ili zadržavanje u snu ili nemiran san).

F. Trajanje PTSP (kriterijumi B, C, D i E) su prisutni više od 1 meseca.

G. Posttraumatski stresni poremećaj uzrokuje klinički značajan stres ili smetnje u društvenim, profesionalnim, ili drugim važnim oblastima funkcionisanja.

H. PTSP se ne može pripisati fiziološkim efektima supstanca (npr. lekovi, alkohol) ili drugom zdravstvenom stanju.

Posttraumatski stresni poremećaj može imati i pridružen sledeći poremećaj

Sa disocijativnim simptomima: simptomi pojedinca ispunjavaju kriterijume za posttraumatski stresni poremećaj, a pored toga, kao odgovor na stresor, pojedinac doživljava uporne ili ponavljajuće simptome neka od ova dva poremećaja:

1. Depersonalizacija: Uporna ili ponavljajuća iskustva osećanja odvojenosti od sredine i ljudi, doživljaj kao da je spoljni posmatrač svojih mentalnih procesa ili tela (npr. osećaj kao da ste u snu; osećanje nestvarnosti sebe ili tela ili sporog kretanja vremena).
2. Deralizacija: Uporni ili ponavljajući doživljaj nestvarnosti okoline (npr. svet oko pojedinca doživljava se kao nestvaran, nalik na snove, dalek, ili iskrivljeno).

Ako želite da pročitate više na ovu temu možete klikom na poremećaj depersonalizacije i derealizacije

Posttraumatski stresni poremećaj F43.10

– Dijagnostičke karakteristike

Suštinska karakteristika posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP) je razvoj karakterističnih simptoma nakon izlaganja jednom ili više traumatičnih događaja. Klinička slika PTSP-a varira od osobe do osobe, što je logično ako uzmemo u obzir da PTSP spada u poremećaje povezane sa traumom i stresom, a reakcije na stres se razlikuju od osobe do osobe, ipak postoje dijagnostički kriterijumi pomoću kojih se PTSD dijagnostikuje.

Kod nekih pojedinaca, doživljaj traume i sećanja su zasnovana na strahu, pa u ovim slučajevima emocionalni i bihejvioralni simptomi mogu da dominiraju. Dok kod onih ljudi gde su prisutna anhedonska ili disforična stanja raspoloženja i negativne spoznaje mogu biti velike negativne promene raspoloženja.

Kod nekih pojedinaca, uzbuđenje i reaktivno-eksternalizujući simptomi su istaknuti, dok kod drugih, preovlađuju disocijativni simptomi. I na kraju, neke osobe pokazuju kombinacije ovih obrazaca simptoma.

Posttraumatski stresni poremećaj – Funkcionalne posledice

Može doći do regresije u razvoju, kao što je gubitak govora kod male dece. Takođe može doći i do pojave zvučnih pseudo-halucinacija, osoba može imati doživljaj da čuje prisutne misli izgovorene jednim ili više različitih glasova, kao i paranoične ideje.

Nakon produženih, ponovljenih i teških traumatskih događaja (npr. zlostavljanje u detinjstvu, torture), pojedinac može dodatno iskusiti poteškoće u regulisanju emocija ili održavanju stabilnih međuljudskih odnosa, ili disocijativnih simptoma. Kada je ishod traumatičnog događaja nasilna smrt, simptomi problematične i teške žalosti mogu biti pridruženi PTSP…

PTSP – Traumatski (traumatični) događaji

Traumatične događaje možemo direktno doživeti, biti svedok u njima ili ih možemo indirektno doživeti, oni se mogu dogoditi našim najbližima, posledice ovakvih traumatičnih i stresnih iskustava mogu ostaviti veliki trag i promene na psihičku strukturu ličnosti i razviti posttraumatski stresni poremećaj.

Traumatski događaj se može ponovo doživeti na različite načine. Obično, pojedinac ima ponavljana, nevoljna i nametljiva sećanja na događaj. Nametljiva sećanja kod PTSP-a razlikuju se od depresivnog razmišljanja po tome što se primenjuju samo na nevoljna i nametljiva uznemirujuća sećanja. Naglasak je na nevoljna ponavljajuća sećanja na događaj koji obično uključuju čulne, emocionalne ili bihevijoralne komponente. Tako da osoba iznova doživljava traumu.

Uobičajeni simptom ponovnog doživljavanja traume su uznemirujući snovi koji se ponavljaju i uključuju sam događaj ili koji su značajni ili tematski povezani sa glavnim pretnjama koje su uključene u traumatskom događaju. Pojedinac može doživeti disocijativna stanja koje traju od nekoliko sekundi do nekoliko sati ili čak dana, tokom kojih delove događaja ponovo proživljava i ponaša se kao da se događaj dešava u tom trenutku. Ove epizode, koje se često nazivaju „flešbekovi“, su obično kratke, ali mogu biti povezani sa produženim stresom i pojačanim uzbuđenjem.

Hipnoterpija i lečenje PTSP-a

Hipnoza obezbeđuje kontrolisan pristup sećanjima koja bi inače mogla da budu van svesti. Nove upotrebe hipnoze u psihoterapiji žrtava PTSP-a uključuju spajanje pristupa disociranim traumatskim sećanjima sa pozitivnim restrukturiranjem tih sećanja.

Hipnoza je povezana sa lečenjem posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP) iz dva razloga: (1) sličnosti između hipnotičkih fenomena i simptoma PTSP-a i (2) korisnosti hipnoze kao alata u lečenju.

Fizička trauma proizvodi iznenadni prekid u kognitivnom i emocionalnom iskustvu koji često traje i nakon što trauma prođe. Ovo rezultira simptomima kao što su psihogena amnezija, nametljivo proživljavanje događaja kao da se ponavlja, otupljenje reagovanja i preosetljivost na stimuluse.

 Dve studije su pokazale da vijetnamski veterani sa PTSP-om imaju više od normalnih rezultata hipnotizacije na standardizovanim testovima. Isto tako, pokazalo se da je istorija fizičkog zlostavljanja u detinjstvu snažno povezana sa disocijativnim simptomima kasnije u životu. Štaviše, disocijativni simptomi tokom i ubrzo nakon traumatskog iskustva predviđaju kasniji PTSP.

Hipnoza se može koristiti da pomogne pacijentima da se suoče sa traumatskim iskustvom i podnesu ga ugrađivanjem u novi kontekst, priznavanjem bespomoćnosti tokom događaja. Na ovaj način, hipnoza se može koristiti za obezbeđivanje kontrolisanog pristupa sećanjima koja se zatim stavljaju u širu perspektivu. Pacijenti se mogu naučiti tehnikama samohipnoze koje im omogućavaju da se izbore sa traumatskim sećanjima i na taj način smanje spontana nepozvana nametljiva sećanja.