Strah od odbacivanja!

Strah od odbacivanja se razlikuje od straha od odvajanja!

Kod straha od odvajanja dete se boji da će nekim slučajem biti razdvojeno od roditelja (da će se izgubiti, da će roditelj umreti itd.), a kod  straha od odbacivanja dete se boji da će ga roditelji namerno ostaviti zato što ga ne vole, ili zato što više vole neko drugo dete,ili zato što je dete nevaljalo. Dok se dečiji  strahovi od odvajanja i od odbacivanja prvobitno vezuju za roditelje, kasnije se strah od odvajanja može zadržati u vezama sa emotivo bliskim osobama, a straha od odbacivanja se eventualno zadržava u odnosima sa distanciranim prestavnicima ljudskog društva(nepoznate osobe  ili osobe koje nisu bliske,vršnjaci, autoritet itd.).

Sreah od odbacivanje od drugih ljudi uglavnom se svodi na strah od samog sebe. U osnovi je predstava o sebi kao inferiornom biću (samoprezir I inferiornost). Osoba veruje da bi mogla da uradi nešto neadekvatno, na šta će drugi samo reagovati porugom I odbacivanjem.

Strah od odbacivanja i osećanje povređenosti i ljutnje  javljaju se  kao posledica odbacivanja od strane osobe čiju naklonost želimo, a u svojoj osnovi imaju pretaranu potrebu za ljubavlju. Želja za ljubavlju pretočena u imperativ i zahtev da ljubav moramo imati i da bez nje ne možemo biti srećni, košta nas nezdravih emocija kao što su ljubomora, posesivnost, mržnja, osećanje odbačenosti i niže vrednosti, povređenosti…

Osobe koje samo žele da budu voljene osećaće tugu i povređenost kada naiđu na nenaklonost i odbijanje od strane osoba koje su im u životu bitne i koje vole (partneri, članovi porodice itd). Osobe vođene imperativom da moraju biti voljene , osećaće preosetljivost na odbacivanje ( ili samo na male znake nenaklonosti) od strane svake osobe, pa čak i one koja im se ne sviđa mnogo. Njihova osećanja i celokupno njihovo ponašanje organizovan je tako da njihova egzistencija, sreća i sigurnost zavise od toga da li su voljene ili nisu, ako nisu javlja se strah.