Šta je agorafobija?

Agorafobija se manifestuje kao snažan, bezrazložan strah na  otvorenim prostorima, javnim mestima, u prevoznim sredstvima, gužvi, prilikom stajanja u redu, u velikim tržnim centrima, bioskopima, pozorištima, sportskim dvoranama, na mostovima u malim zatvorenim prostorima i istovremeno izbegavanje ovih mesta.

Neke osobe retko izlaze iz kuće jer jedino tu osećaju sigurnost, a ako to i urade, onda tako nešto  čine u pratnji nekog bliskog u koga imaju poverenja. Za razliku od drugih fobija gde se osoba plaši objekta samog po sebi (na primer strah od letenja jer bi se avion mogao srušiti), kod agorafobije osoba se plaši napada panike, strahuje od svog straha, a ne od situacije same po sebi. Da bi se neko plašio napada panike, mora prethodno da ga doživi.

Agorafobija se proteže na različite okolnosti u kojima pojedinac zaista oseća gubitak kontrole. U nekim aspektima, socijalna fobija takođe može igrati svoju ulogu u agorafobiji, jer se pojedinac plaši sramote da ga drugi osude, pa je sama pomisao da izgubi kontrolu pred drugim ljudima dovoljna za izbegavanje kontakta sa drugim osobama i „opravdan razlog“ da se ne izađe iz kuće. Zato ćete često čuti da je agorafobija strah od ljudi, strah od gužve i strah od izlaska van kuće.

U određenim slučajevima, strah je generalizovaniji i može se primeniti na niz nepoznatih lokacija čak i ako ne postoji očigledna veza između takvih lokacija. Međutim, u drugim slučajevima strah je nedvosmisleniji i možda povezan, na primer, sa uznemirujućim ili ponižavajućim događajem koji se dogodio na određenoj lokaciji. Konačno, agorafobija je uzrokovana iracionalnim strahom od mesta ili odlaska van zone udobnosti pojedinca (na primer, njihovog doma), a Američka Psihijatrijska Asocijacija prepoznaje tri različite faze stanja:

• Strah od izlaska van regiona u kome pojedinac živi, npr. grad ili država.
• Strah od izlaska van naselja u kojem pojedinac živi u gradu.
• Strah od izlaska van kuće, ili van granica doma

Kako se agorafobija dijagnostički klasifikuje možete pročitati ovde.

Kako se osećaju osobe sa agorafobijom?

Izlazak može biti potpuno iscrpljujući, kao da je život isisan iz vas. Biti u saobraćaju, pred gužvom i u malim ograđenim prostorima je duboko uznemirujuće. Čekanje na blagajni može izazvati reakcije mučnine i znojenja, u rasponu od male anksioznosti do potpunog napada panike hladnog znoja. Ponekad, kada je anksioznost tako loše izazvana određenim zvukovima i svetlima, možda ćete se naći da ograničavate izlazak zbog stvari, osim ako nisu apsolutno neophodne.

Strah obuzima ljude do te mere da je jedini način na koji mogu da odu na neka mesta sa partnerom ili da putuju u stanju transa koristeći sedative. Putovanje u kupovinu hrane ili poseta lekaru može biti izuzetno zastrašujuća, ponekad je moguće samo da se izbori pozivanjem taksija kada je potrebno da izađete. Boravak „unutra“ štiti od osećaja „potpuno napolju“ jer je traženje vožnje do prodavnica ili čekanje u kolima poželjna opcija, dok neko drugi, obično partner ili supružnik, ulazi u radnju. Nije neuobičajeno da oboleli od agorafobije čekaju da padne mrak pre nego što izbace smeće ili ga ostave dok vam skoro ne ponestane hrane pre nego što odu u kupovinu.

Na neki način, moglo bi se reći da postoji određen stepen anksioznosti odvajanja, ili barem njeno proširenje, pošto pogođena osoba primenjuje istu količinu anksioznosti na zgrade i okruženje, a ne na ljude. U ovakvim slučajevima obično postoji određeni stepen anksioznosti odvajanja koji se odvija istovremeno i u vezi sa određenom osobom.

Još jedan uobičajeni poremećaj koji je povezan sa agorafobijom je tanatofobija, strah od smrti, u kojem pojedinac misli da postoji verovatna šansa ili čak neizbežnost smrti ako napusti bezbednost svog poznatog okruženja. Svakako, moguće je da se ovo posmatra kao specifičan oblik paničnog poremećaja u kome je naglasak panike na određenom faktoru, u ovom slučaju na lokaciji, i pokušaja da se kontroliše panika ograničavanjem na taj element. Više o paničnim napadima i agorafobiji možete pročitati ovde. Ovo takođe može važiti za anksioznost odvajanja i druga slična stanja.

Da li razvijamo agorofobiju?

Za mnoge ljude ovih dana, zaključavanje je značilo boravak u zatvorenom prostoru i samoizolaciju. Agorafobija je vrsta anksioznog poremećaja koji može ostaviti ljude da se godinama osećaju vezanim za kuću. Za neke ljude dolazi iznenada. Ako se već duže vreme borite sa agorafobijom, od pandemije COVID-19, možda ste doživeli da se stanje pogoršalo tokom prošle godine jer su vas uslovi zaključavanja ograničavali da napustite kuću.

Za neke ljude, „lockdown“ je izazvalo povratak simptoma agorafobije, preokrenuvši svaki napredak u izlasku napolje pre pandemije. Obično se ljudi druže na radnom mestu, ali rad od kuće je mnogima oduzeo ovu priliku.

Sve one stvari koje su se nekada smatrale normalnim, sada se rade na mreži, kao što su pregledi kod doktora i kupovina hrane, stvorile su osećaj nevolje u vezi sa starim načinima obavljanja stvari i poznavanje ‘novog normalnog’ povezivanja sa spoljnim svetom putem interneta .

Ako ste po prirodi introvertni, „lockdown“ može pružiti legitiman izgovor ili savršen alibi da ostanete kod kuće. Možda ćete biti pogođeni više od drugih ako se borite sa već postojećim anksioznim poremećajima kao što su socijalna anksioznost, OKP ili panični poremećaj koji potiče od teške anksioznosti. Ponekad se može činiti da je to zaista teško stanje za upravljanje.

U određenim situacijama, možda ćete razviti način razmišljanja koji vas sprečava da izađete napolje. Neizvesnost „malog razgovora“ sa komšijama ispunjava vas strahom i nervozom. Rad na anksioznosti može pozitivno pomoći da se spreči da problem preraste u punu agorafobiju. Za neke ljude, zaključavanje je izazvalo povratak simptoma agorafobije, preokrenuvši svaki napredak u izlasku napolje pre pandemije. Obično se ljudi druže na radnom mestu, ali rad od kuće je mnogima oduzeo ovu priliku.

Svi imamo lične dane „zaključavanja“ kada se čak i javljanje na telefon čini previše. Ako je obično potreban ogroman napor da se javite na telefon, možda biste radije živeli sa telefonom koji je podešen na „Ne uznemiravaj“. Alternativno, možda biste radije komunicirali putem tekstualnih poruka i e-pošte. Za neke, telefon koji zvoni je kao polje sile koje može da izazove reakcije zamrzavanja, uznemirenosti čak i ljutnje. A reakcije mogu biti intenzivnije, posebno ako je poziv od neidentifikovanog pozivaoca. U ekstremnim slučajevima anksioznosti, iniciranje važnih telefonskih poziva kao što je telefoniranje doktoru ili drugi zvanični pozivi mogu biti borba.

Lečenje agorofobije

U zavisnosti od stepena izraženostim agorafobije primenjuju se medikamentozna terapija i psihoterapija, ili  hipnoterapija. Prvi korak jeste edukacija – objašnjenje kako osoba pogrešnim tumačenjem telesnih simptoma stvara napad panike. Začaran krug: telesni simptom (lupanje srca) – negativno tumačenje (umirem, doživljavam infarkt); strah – telesni simptom – negativno tumačenje – strah.

Drugo, objašnjenjem da će strah nestati upravo onda kada se njemu izlože, a ne kada ga izbegavaju agorafobijom. Izlaganje je najbolji način da sebi dokažu kako napad panike nije tako strašan i da ga mogu podneti. Dok se izlažu strahu, osobe razmišljaju na način kako je napad panike jako neprijatan, ali da mogu da ga podnesu. Što više puta se izlože, čvršće će verovati u to.

Prestaće da izbegavaju mesta gde mogu doživeti paniku jer će poverovati kako je mogu preživeti, pa će se tako rešiti i agorafobije. U savremenom životu gde je stres sve prisutan i agorafobija česta pojava, optimistično je saznanje da je ovaj  psihički poremećaj rešiv, a preduslov za njegovo rešavanje jeste oslobađanje od stida da se problem prizna, potraži pomoć, a onda prihvati ulaganje vremena i napora da se on reši.