Da li je normalan strah od javnog nastupa?

Da li je normalan strah od javnog nastupa?

Strah od javnog nastupa!

Da li je normalan strah od javnog nastupa?

strah od javnog nastupa

 

 

 

 

 

 

Strah od javnog nastupa je oblik socijalne anksioznosti. On može da bude izražen kao teškoća da se govori pred drugima, kao nedostatak veštine da se pred drugima na adekvatan način izrazi, a može da bude i posledica interakcije ova dva fenomena. Ovaj strah ili anksioznost se manifestuje kroz tri različita sistema odgovora; kognitivno funkcionisanje, motorno ponašanje i reakcije autonomnog nervnog sistema. Često se dešava da su ovi sistemi odgovora u međusobnoj interakciji i da se javljaju gotovo istovremeno.

Strah  od javnog nastupa može da se javi iznenada nakon nekog stresnog ili ponižavajućeg iskustva javnog predstavljanja, iako je uobičajenije da se razvija tiho i da postane uočljiv tek pri kraju detinjstva ili u periodu adolescencije. U studiji koju su objavili Štajn, Voker i Ferde navodi se da se kod 90% osoba koje su učestvovale u istraživanju ovaj strah javio pre dvadesete godine života. Drugi istraživači, Hofman, Elers i Rot, navode da se strah od javnog nastupa javlja u proseku u trinaestoj godini života.

U osnovi straha od javnog nastupa jeste ideja da ako otkrijemo sopstvene nedostatke, naša vrednost u očima drugih će biti smanjena. Strah od javnog nastupa često je praćen tipičnim telesnim reakcijama straha kao što su drhtanje, znojenje dlanova, ubzan rad srca itd.

Strah od javnog nastupa je normalan!!!

Strah od javnog nastupa predstavlja normalnu reakciju uoči držanja govora ili izlaganja prezentacije. On je prisutan čak i kod onih čija profesija podrazumeva učestalo javno izlaganje kao što su glumci, pevači, političari… Ne postoji osoba, ma koliko da ima iskustva u oblasti javnog nastupa, koja izlazi pred publiku bez ikakvog osećaja treme. Takozvana pozitivna trema tj. izvestan nivo napetosti su čak i potrebni da bi izlaganje bilo dobro. Samim tim što nam je stalo da naše izlaganje bude kvalitetno, sasvim je i logično da uoči izlaska pred publiku osećamo određen nivo napetosti.

Dakle, strah od javnog nastupa je prirodna reakcija koja se ne može ukloniti. Jedino što se može postići jeste da se intenzite ovog straha ublaži kako ne bi u potpunosti paralisao osobu u njenom izlaganju. Stoga je u pripremi za javni nastup veoma važno prihvatiti ideju da je strah od javnog nastupa normalna, čak i u izvesnoj meri je nužan strah.

 

Strah od gubitka kontrole

Strah od gubitka kontrole

Strah od gubitka kontrole

U osnovi strah od gubitka kontrole saznajte šta leži?

strah od gubitka kontrole

 

 

 

 

 

Strah od gubitka kontrole je redovni pratilac i sastavni  pre svega: napada panike i opsesivno – komplusivnog poremećaja. U osnovi straha od gubtika kontrole je pogrešna, netačna procena osobe da će u nekom trenutku izgubiti kontrolu nad svojim ponašanjem i/ili emocijama što predstavlja uvod u ludilo, uvod u duševnu bolest.  Što je strah koji osoba oseća jači to je osoba sklonija da veruje da će doći do gubitaka kontrole, što stvara dodatni strah.  Postoje dva aspekta ideje o gubitku kontrole, gubitak kontrole u ponašanju i verovanje osobe da gubi kontrolu nad osećanjima.

Osobe koja ima strah od gubitka kontrole veruje  da ako se prepusti nadolazećem strahu, odustane od brige ili ruminativnih misli da će izgubuiti kontrolu nad sopstvenim ponašanjem. Osobe koje pate od opsesivno – kompulsivnog poremećaja ponekada zamišljaju da će uraditi nešto što je u potpunosti suprotno njihovom moralnom sistemu vrednosti i toga se jako plaše. Ovakve slutnje se nikada ne obistine kod osoba koje imaju opsesivno – kompulsivni poremećaj.

Osobe ima strah od gubitka kontrole  duboko veruju da moraju kontrolisati sve, svoje misli, osećanja i ponašanja, jer i sama pomisao na nešto loše može predstavljati uvod u realizaciju i ponašanje istog. Kada pričamo o gubitku kontrole nad ponašanjem treba istaći da je moguć  samoda se javi  kod osoba sa teškim (psihotičnim) duševnim ili neurološkim bolestima, koje podrazumevaju postojanje genetske vulnerabilnosti (postojanje takvih poremećaja u bližoj ili daljoj porodici) ili oštećenja mozga.

Strah od gubitka kontrole nad emocijama je takođe posledica pogrešnog uverenja da prihvatanje neprijatnih emocija i odustajanje od njihovog suzbijanja vodi u ludilo i mentalnu dezintegraciju. Uverenje osobe da gubi kontrolu nad sopstvenim osećanjima je inicirano naviranjem osećanja koja je osoba do sada uporno izbegavala, potiskivala ili poricala. Prihvatanje i suočavanje sa tim neprijatnim emocijama je jedini način za njihovo integrisanje. Da bi se osoba prepustila i prihvatila ova osećanja neophodno je da prvo prestane da ih se plaši.

Uz hipnoterapiju osoba  uči  kako da izražava i prihvati svoja osećanja kojih se plaše i na taj način ih  osvesti  i integriše. Strah od gubitka kontrole je samo pokazatelj da je kontrola koju osoba praktikuje suviše rigidna i neodrživa. S toga osoba može naučiti jedan zreliji i fleksibilniji vid kontrole koji ne podrazumeva strah.

Fobije

Fobije

Šta su fobije?

Fobije su ekstreman, abnormalan strah. Kako dolazi preterane reakcije na situaciju? Ponekad su razlozi poznati, ali uglavnom nema svesnog poimanja uzroka. Lečenje se može usmeriti ka iznalaženju odgovora na pitanje „zašto“, ili se možemo boriti sa situacijom kakva trenutno jeste.

Sta su fobije

 

 

 

 

 

 

Činjenica je da se  osoba koja ima fobije  ima strah od gubitka kontrole, takvo ponašanje može da se protumači da se osoba nalazi pod kontrolom podsvesti. Moguće je postojanje aspekta zaštite ili kazne u ovom ponašanju, tako da je tretman izbora često hipnoza , kako bi se omogućilo obnavljanje kontrole od strane svesnog uma.

Ljudi koji imaju jedan izrazit strah, često imaju još mnogo,ali ne tako očiglednih strahova. Zahvaljujući svojoj opuštajućoj komponenti, hipnoza se na različite načine može primeniti u svrhu otklanjanja fobije.

Svaka situacija može da se protumači i pozitivno i negativno, uplašena osoba će uvek izabrati najgori mogući ishod kao najverovatniji. Reč je o obliku samozaštite, stoga je veoma teško ponuditi pozitivnu i logičku alternativu fobičnoj osobi koja se nalazi u neprestanom strahu. Upravo zbog toga hipnoza, koja ima posla sa podsvešću i zaobilazi svesni, logički um, predstavlja lakši, bezbedniji i uspešniji pristup problemu.

Klaustrofobija i agorofobija su veom česte fobije. Mnogi ljudi se ograničavaju na okolinu svog doma, jer je smatraju „sigurnom“ i hvata ih panika kada im se učini da situacija „izmiče kontroli“.

Osoba koja ima fobije na neki način dopušta mogućnostima da pređu  u onaj odeljak uma koji koji se bavi verovatnoćama. S njima povezani strahovi i brige uključeni u najneverovatniji mogući događaj. Strah od letenja može da uključuje zabrinutost da će se avion srušiti. Veoma mala verovatnoća meša se sa verovatnoćom.

Jedan od načina da se pomogne ovim ljudima jeste usmeravanje njhovih misli u primerenijem pravcu. Hipnozom se vrlo efikasno menjaju obrasci razmišljanja jer radi sa nesvesnim delom uma dok je mala verovatnoća da će na svesnom nivou postići željeni rezultatda se oslobodi fobije.

 

 

Sta je agorafobija?

Sta je agorafobija?

Agorafobija

Sta je agorafobija?

Sta je agorafobija

Agorafobija se manifestuje kao snažan, bezrazložan strah na  otvorenim prostorima, javnim mestima, u prevoznim sredstvima, gužvi, prilikom stajanja u redu, u velikim tržnim centrima, bioskopima, pozorištima, sportskim dvoranama, na mostovima u malim zatvorenim prostorima i istovremeno izbegavanje ovih mesta. Neke osobe retko izlaze iz kuće jer jedino tu osećaju sigurnost, a ako to i urade, onda tako nešto  čine u pratnji nekog bliskog u koga imaju poverenja. Za razliku od drugih fobija gde se osoba plaši objekta samog po sebi (na primer strah od letenja jer bi se avion mogao srušiti), kod agorafobije osoba se plaši napada panike, strahuje od svog straha, a ne od situacije same po sebi. Da bi se neko plašio napada panike, mora prethodno da ga doživi.

Tretiranje agorafobija

U zavisnosti od stepena izraženosti agorafobije primenjuju se medikamentozna terapija i psihoterapija, ili samo psihoterapija (hipnoterapija). Prvi korak jeste edukacija – objašnjenje kako osoba pogrešnim tumačenjem telesnih simptoma stvara napad panike. Začaran krug: telesni simptom (lupanje srca) – negativno tumačenje (umirem, doživljavam infarkt); strah – telesni simptom – negativno tumačenje – strah.

Drugo, objašnjenjem da će strah nestati upravo onda kada se njemu izlože, a ne kada ga izbegavaju agorafobijom. Izlaganje je najbolji način da sebi dokažu kako napad panike nije tako strašan i da ga mogu podneti. Dok se izlažu strahu, osobe razmišljaju na način kako je napad panike jako neprijatan, ali da mogu da ga podnesu. Što više puta se izlože, čvršće će verovati u to. Prestaće da izbegavaju mesta gde mogu doživeti paniku jer će poverovati kako je mogu preživeti, pa će se tako rešiti i agorafobije. U savremenom životu gde je stres sve prisutan i agorafobija česta pojava, optimistično je saznanje da je ovaj  psihički poremećaj rešiv, a preduslov za njegovo rešavanje jeste oslobađanje od stida da se problem prizna, potraži pomoć, a onda prihvati ulaganje vremena i napora da se on reši agorafobija.

 

Povratite samopozdanje

Povratite samopozdanje

Povratite samopouzdanje

 

Samopouzdanje je ključ uspeha!

 

Mogućnost i sposobnost da se uzdamo samo u sebe i svoje potencijale dovodi nas do samospoznaje, što je čovekovo najveće postignuće. Biti svestan svojih kapaciteta, voleti sebe i znati da svaki čovek govori, radi i ponaša se iz svoje pozicije i stanja, deo je sazrevanja i prihvatanja sebe i drugih onakvima kakvi jesu.

povrati samopouzdanje

 

 

 

 

 

 

Samopouzdanje nije nešto sa čim se rađamo

Nije nasledno. Ono se gradi i ruši.

Slika o sebi ili spoznaja sebe je to kako vidimo sebe, kako opisujemo sebe i svoja unutrašnja stanja. Spoznavanje sebe težak je i složen zadatak. Dete počinje sa spoznajom sebe već u prvim mesecima života, kada gradi poverenje u svoje roditelje.  Ono upoznaje sebe igrom, a odnos prema sebi gradi najviše na osnovu roditeljskog reagovanja, komentara koje mu odrasli upućuju, onoga što roditelji o njemu misle i verbalizuju, kada i kako ga hvale, kada i zbog čega ga kude… Ovi roditeljski komentari, pohvale, grdnje, mišljenja, primedbe…odlučujući su za detetovo viđenje sebe.

Kada dete ima zdrav, pozitivan odnos prema sebi, pozitivnu sliku sebe, ono poznaje sebe, poznaje svoje najbolje i najslabije strane, poznaje svoje prednosti i ograničenja, zna šta može, a šta ne može, zna u čemu je dobro, i šta još treba da nauči… Prihvata sebe takvim kakvo jeste, voli sebe i na taj nacin razvija samopouzdanje.

Pozitivan odnos prema sebi donosi samopouzdanje, samopoštovanje, sigurnost u sebe, bolji uspeh. Stvara se skladna, pozitivna relacija sa drugima, i poverenje u druge.Razvija se emocionalna stabilnost. Povećeva se verovatnoća uspešnog „nošenja“ sa stresom u životno nepovoljnim situacijama. Govoriti detetu i stvarati osećaj da nikada nije dobro, posramljivati ga i negirati njegova postignuća, vodi u loše samopouzdanje.