od strane Janković dipl. psiholog, Cht, Nlp-Master | feb 24, 2014 | Samopouzdanje
Samopouzdanje
Samopouzdanje uključuje pozitivno vrednovanje sebe i verovanje u sopstvene sposobnosti, utiče na sva relevatna ponašanja (suzdržanost, poverenje u ljude, asertivnost i sl.). Često se verbalizuje do određene mere (osoba iskazuje da je dobra u nečemu) ili kao verovanje u opštu dobrotu i sposobnost. Na samoupouzdanje značajno utiče podsticanje okoline i uticaj drugih
Koliko puta ste se zapitali zbog čega su neke osobe toliko sigurne u sebe, dok druge nemaju dovoljno vere u svoje sposobnosti? Kada verujemo u sebe, osećamo se toliko kreativno i ispunjeno da možemo da postignemo i više od onoga što se od nas očekuje. U suprotnom, sputavaju nas strahovi i koče sumnje. Šta utiče na naše samopouzdanje? Izgled, obrazovanje, novac, sredina u kojoj smo odrasli, vaspitanje. Samopouzdanje je crta ličnosti s kojom se ne rađamo, već ga stičemo i razvijamo čitavog života. To je, u stvari, sigurnost u sebe i svoje sposobnosti, odnosno kako sebe vidimo i vrednujemo. Jedan je od najvažnijih faktora ličnog uspeha i može se sticati i razvijati, ali i gubiti. Veće je kada smo zadovoljni sobom i svojim trenutnim ili životnim uspesima, ali i kada nas i drugi poštuju i uvažavaju.
– Postoje dve vrste samopouzdanja, kratkoročno emocionalno samopouzdanje i dugoročno logično samopouzdanje. Kada smo svesno samopouzdani, osećamo se jako lepo i moćno, imamo osećaj kao da su nam sposobnosti bolje i izoštrenije nego obično. Svesno podižemo svoje samopouzdanje tako što slušamo muziku koja nas “diže”, na primer, pre govora u javnosti, takmičenja ili važnog izlaska i sastanka. Kao i sve druge emocije, ovaj osećaj ne može da traje dugo, pa se pre ili kasnije vraćamo na staro. Dugoročno logično samopouzdanje zasnovano je na logičkim zaključcima koje imamo o sebi i svojim sposobnostima. Ova vrsta samopouzdanja potiče iz našeg životnog iskustva i izgrađuje se vremenom. Na primer, kada smo svesni da smo u nekoj aktivnosti, znanju ili veštini mnogo bolji od drugih, matematici, muzici, zanatskoj veštini, nekoj naučnoj disciplini ili profesionalnoj aktivnosti. Gubitak samopouzdanja u velikoj meri odvlači životnu, pokretačku energiju. A nedostatak energije ometa ostvarivanje životnih ciljeva, želja i potreba, što stvara frustracije i nezadovoljstvo sobom. Nezadovoljstvo sobom je najkraći put da se izgubi samopouzdanje.
od strane Janković dipl. psiholog, Cht, Nlp-Master | feb 10, 2014 | Anksioznih Poremecaja
Uzroci anksioznih poremećaja
Dugoročni, predisponirajući uzroci anksioznih poremećaja
1. Nasleđe
2. Okolnosti u detinjstvu
• Roditelji prenose preobazriv pogled na svet
• Roditelji su suviše kritični i postavljaju preterano visoke zahteve
• Emocijonalna nesigurnost i zavisnost
• Roditelji sputavaju samopotvrđivanje
3. Nagomilan stres
Biološki uzroci anksioznih poremećaja
1. Fiziološke osnove panike
2. Napadi panike
3. Generalizovana anksioznost
4. Opsesivno-kompulsivni poremećaj
5. Zdrastvena stanja koja doprinose nastanku anksioznosti i napada panike
Kratkotrajni uzroci – „okidači“ anksioznih poremećaja
1. Stresori koji ubrzavaju napade panike
• Značajan lični gubitak
• Značajna životna promena
• Stimulansi i opojne droge
2. Uslovljavanje i poreklo fobija
3. Trauma, jednostavne fobije i posttraumatski stresni poremećaj
Održavajući uzroci anksioznih poremećaja
1. Izbegavanje fobičnih situacija
2. Anksiozan unutrašnji govor
3. Iskrivljena uverenja
4. Potisnuta osećanja
5. Nedostatak asertivnosti
6. Nedostatak sposobnosti za brigu o sebi
7. Mišićna napetost
8. Stimulansi i drugi faktori u ishrani
9. Visoko stresan način života
10. Nedostatak smisla ili svrhe života
od strane Janković dipl. psiholog, Cht, Nlp-Master | feb 6, 2014 | Depresija
DEPRESIJA KROZ KLINIČKE OBLKE
DEPRESIVNI POREMEĆAJI U DSM-IV
Postoji više različitih oblika u kojima se depresija može pojaviti. Oni se razlikuju zavisno o težine, načina ispoljavanja, ritma ispovanja simptoma. DSM-IV klasifikuje depresije svrstavajući ih unutar šire kaategorije „Poremećaji raspoloženja“ podeljenih u tri podkategorije. Tako postoje:
A. Epizode promene raspoloženja, koje same po sebi ne predstavljaju odvojene kategorije koje se mogu dijagnostikovati, već svrstavaju se u kriterijume koji su neophodni za dijagnozu poremećaja raspoloženja.
1. Velika depresivna epizoda;
2. Manična epizoda;
3. Mešovita depresivna epizoda;
4. Hipomanična epizoda;
B. Epizode poremećaja raspoloženja:
1. Depresivni poremećaji:
1a) Veliki depresivni poremećaj (poznat i kao unipolarna depresija, unipolarni poremećaj);
1b) Distimični poremećaj (prethodno poznat kao depresivna neuroza);
1c) Reaktivna depresija ili depresivna reakcija.
2. Bipolarni poremećaji:
2a) Bipolarni poremećaj I;
2b) Bipolarni poremećaj II;
2c) Bipolarni poremećaj brzih ciklusa;
2d) Manija kod adolescenata;
2e) Ciklotimični poremećaj.
3. Poremećaj raspoloženja uzrokovan opštom telesnom bolešću;
4. Poremećaj raspoloženja podstknut uzimanjem supstanci;
5. Poremećaj raspoloženja koji nije drukčije određen.
Da li reagujete na neku od ovih vrsta depresija?
Depresivno osećaje je intenzivno kojem se subjekt prepušta bez mogućnosti da se odbrani. Kada osoba uvidi da ne može ispuniti određeni uslov kojim je uslovila svoje pravo na život ili smiso svog života, ona gubi svaku motivaciju da ide ka budućnosti, kranji rezultat je depresija.
od strane Janković dipl. psiholog, Cht, Nlp-Master | feb 3, 2014 | Depresija
Depresija
Šta leži u osnovi svih depresija?
Osnovni kontest u kome se javlja depresija je „fundimentalan gubitak“ i povezan je sa osećanjem žalosti. Ova veza se najbolje može uočiti kada se depresija javlja kao reakcija na neki značajni gubitak. Gubitak je takav da pogađa samu suštinu bića te osobe tako da ona nije u stanju da osmisli svoj budući život bez izgubljenog objekta, što doživljava kao gubitak svog života. Depresija je neka vrsta žalosti za samim sobom, odnosno za sopstvenom suštinom, koja je nepovratno izgubljena. Osoba sa simptomima depresije se žali da je bezvredna, ponaša se kao da je „izgubila“ svoj ego. U stvarnosti ona je izgubila objekat. Depresivno osećanje je intenzivno i subjekt se prepušta bez mogućnosti da se odbrani. Kada osoba uvidi da ne može da ispuni određeni uslov kojim je uslovila svoje pravo na život ili smiso svog života, ona gubi svaku motivaciju da ide ka budućnosti. Posledica je da depresivna osoba nema dovoljno energije, životne snage ili libida. Umara se pri najlakšim aktivnostima, kao što je održavanje higijene. Zbog toga njen ego nema snage da se odupre depresivnim mislima, niti da se aktivira u nekoj zdravoj ili prijatnoj aktivnosti. Rezultat takvog razmišljanja su osećanja bezvrednosti, bezkorisnosti, nesposobnosti, totalne inferiornosti. Posledica ovakvog stava i ovakve preokupacije je poremećaj subjektivnog odnosa sa svetom: više ništa nije važno, ništa ne može privući njegovu pažnju i interesovanje, on se ne može skoncentrisati, nema motiva i energije, odbija da misli o spoljašnjim stimulusima ili to čini vrlo sporo i sa naporom. Radi se o potpunoj psihomotornoj inhibiciji, tome se pridružuju poremećaji spavanja, drastičan gubitak apetita i gubitak seksualnog interesovanja.
Osoba koja je preokupirana depresivnim predstavama i koja oseća depresivno raspoloženje potpuno je okupirana sobom, tako da se može govoriti o ravnodušnosti prema svetu koji okružuje i prema aktuelnim zbivanjima . To je depresija.
od strane Janković dipl. psiholog, Cht, Nlp-Master | jan 30, 2014 | Strah
Strah od odbacivanja!
Strah od odbacivanja se razlikuje od straha od odvajanja!
Kod straha od odvajanja dete se boji da će nekim slučajem biti razdvojeno od roditelja (da će se izgubiti, da će roditelj umreti itd.), a kod straha od odbacivanja dete se boji da će ga roditelji namerno ostaviti zato što ga ne vole, ili zato što više vole neko drugo dete,ili zato što je dete nevaljalo. Dok se dečiji strahovi od odvajanja i od odbacivanja prvobitno vezuju za roditelje, kasnije se strah od odvajanja može zadržati u vezama sa emotivo bliskim osobama, a straha od odbacivanja se eventualno zadržava u odnosima sa distanciranim prestavnicima ljudskog društva(nepoznate osobe ili osobe koje nisu bliske,vršnjaci, autoritet itd.).
Sreah od odbacivanje od drugih ljudi uglavnom se svodi na strah od samog sebe. U osnovi je predstava o sebi kao inferiornom biću (samoprezir I inferiornost). Osoba veruje da bi mogla da uradi nešto neadekvatno, na šta će drugi samo reagovati porugom I odbacivanjem.
Strah od odbacivanja i osećanje povređenosti i ljutnje javljaju se kao posledica odbacivanja od strane osobe čiju naklonost želimo, a u svojoj osnovi imaju pretaranu potrebu za ljubavlju. Želja za ljubavlju pretočena u imperativ i zahtev da ljubav moramo imati i da bez nje ne možemo biti srećni, košta nas nezdravih emocija kao što su ljubomora, posesivnost, mržnja, osećanje odbačenosti i niže vrednosti, povređenosti…
Osobe koje samo žele da budu voljene osećaće tugu i povređenost kada naiđu na nenaklonost i odbijanje od strane osoba koje su im u životu bitne i koje vole (partneri, članovi porodice itd). Osobe vođene imperativom da moraju biti voljene , osećaće preosetljivost na odbacivanje ( ili samo na male znake nenaklonosti) od strane svake osobe, pa čak i one koja im se ne sviđa mnogo. Njihova osećanja i celokupno njihovo ponašanje organizovan je tako da njihova egzistencija, sreća i sigurnost zavise od toga da li su voljene ili nisu, ako nisu javlja se strah.
